У Русији ће се први пут појавити историјски крими-роман о попу Гапону: „Случај Гапон“ на 800 страница написали су познати свештенослужитељ Руске Православне Цркве који је дуги низ година руководио прес-службом патријарха Московског и целе Русије, старешина храма Свете Татјане при Московском државном универзитету и публициста – Владимир Вигиљански и његова супруга – професор Института за књижевност „Горки“, песникиња, прозаик и есејиста Олесја Николајева. О томе како се родила идеја за књигу, шта занимљиво и актуелно из архива и ауторских погледа читалац може да сазна о једној од најхаризматичнијих и најконтраверзнијих личности у историји Русије и Цркве, о царским личностима, министрима, посленицима културе, познатим револуционарима и мигрантима, о узроцима Крваве недеље и руске револуције у целини, као и данашњем стању друштва и књижевности, СВО и свету у првом ексклузивном интервјуу за агенцију РИА Новости посвећеном роману говорио је протојереј Владимир Вигиљански лично. Разговор је водила Олга Липич.
– Оче Владимире, кад сте ви и Олесја Александровна дошли на идеју да напишете роман о попу Гапону?
– Идеја о писању романа о бившем свештенику Гапону родила се пре десетак година. Прочитао сам његову познату аутобиографију „Моја животна прича“ и неколико биографских књига о њему – зачудиле су ме врло опречне чињенице и велики спектар психолошких портрета који нису имали ништа заједничко. С једне стране, удовац, отац двоје деце, аскета и проповедник, несебични свештеник који је своје пастирско служење посветио пружању помоћи ближњима – сирочади, радницима и затвореницима. С друге, политички посленик, агент страних обавештајних служби, хушкач, тајни муж малолетне девојке. На једној од друштвених мрежа сам чак написао неколико есеја о овој историјској личности и разговорима о Гапону сам веома заинтересовао своју коауторку.
У току ових година прочитали смо на стотине историјских књига и истраживања, архивских материјала и мемоара о догађајима у Русији из прве деценије ХХ века. Између осталог, сазнали смо да је Гапон имао само индиректну везу са аутобиографијом. Она је објављена на енглеском и француском језику, а превод на руски је изашао тек после Гапонове смрти. Оно је плод фалсификованог колективног стваралаштва двојице наших емиграната и двојице Енглеза.
Осим тога, сазнали смо да је на цара Николаја II 6. јануара извршен атентат у којем је настрадало двоје људи. И да је било проглашено ванредно стање не би било никакве поворке 9. јануара. Све ове околности и нијансе смо разматрали с професионалним историчарима с којима смо се упознали за време писања романа. Запањило нас је колико савремено звуче не само сукоби идеја, већ и судбине историјских посленика.
– Зашто роман не носи једноставно назив „Гапон“, већ управо „Случај Гапон“? Ко је у њему главни лик и колико „случај“ траје?
– Роман формално има структуру класичног крими-романа. Он почиње од тренутка кад је на викендици Озерки у близини Петербурга пронађено тело убијеног Георгија Аполоновича Гапона 30. априла 1906. године. Почиње истрага, именован је историјски реални „иследник за изузетно важне случајеве“ министарства правде Николај Васиљевич Зајцев – наш главни јунак романа. Управо он формира фасциклу на којој пише „Случај Гапон“. Име главешине групе убица (Петар Мојисејевич Рутенберг) иследнику је било познато од самог почетка, а мотивација злочина, наручиоци и извршиоци су интригантни до самог краја. Истрага траје мало више од годину и по дана, до децембра 1907. године и овим временом се завршава и роман.
Као у класичном крими-роману Зајцев има помоћника – младог правника Петра Шуберта. Има посленика из других „конкурентних“ надлештава за очување реда, на пример, то је такође реална личност, начелник Петербуршког одељења чуварске службе Александар Васиљевич Герасимов. У роману има и ретроспективних глава у којима се детаљно говори о догађајима из јануара 1905. године, па чак и мало раније. Има глава у којима се говори о животу политичких емиграната у Женеви, Паризу, Лондону и Хелсингфорсу (Хелсинкију) и на острву Капри.
– Који су ваши главни циљеви као аутора? У чему се састоји главна мисао, порука романа?
– Могло би се говорити о анатомији „руске смутње“. О „великој лажи“ која је прожела читаве слојеве руског друштва. О узроцима светске катастрофе која се десила у Русији почетком ХХ века и која је однела животе у ратовима (Јапански, Први светски и грађански) и револуцији око 25 милиона наших сународника. Али наравно, роман није публицистичко дело, он има потпуно другачије задатке. Човек је предмет књижевности. Били су нам важни ликови Руса у кризној ситуацији, њихови поступци, мисли, заблуде, духовне победе и порази. Покушали смо да уметнички прикажемо карактере познатих личности. Морали смо да домишљамо узроке и логику њихових поступака.
У том смислу је посебно занимљив пример некада талентованог свештеника Георгија Гапона – то је пример деградације личности. Није случајно што је у јануару 1905. године лишен свештеничког чина. Недуго пре своје страшне смрти он је чак покушао да наручи два убиства.
– Као се односите према раније створним ликовима Гапона у различитим уметничким делима и документалистици у историјско-филозофским делима?
– Гапон је у књижевности приказан у неколико емигрантских и совјетских дела. На пример, у романима Макима Горког „Живот Клима Самгина“ и Василија Ардаматског „Уочи олује“. Међутим, највише је био занимљив кинематографу (запамтио сам ликове Николаја Караченцова и Александра Домогарова) и, колико год то чудно било, сликарству. Нажалост, сви ови ликови пате од клишеа, а понекад изгледају као карикатуре. А у мемоарској литератури Георгиј Гапон је изузетно многолик – има на стотине сећања, од Надежде Крупске до Лава Троцког, од грофа Сергеја Витеа до генерала Александра Спиридовича, од радника-гапоноваца, до Гапоновог убице Петра Рутенберега.
– Ко је од актера из романа, поред већ поменутих, најважнии? Ко је близак историјском прототипу, а ко је измишљен?
– У роману има обиље историјских личности. Поред већ поменутих истаћи ћу сликаре Ивана Владимирова и Николаја Кравченка – управо они су пронашли тело убијеног Гапона. Обојица су постала врло позаната, у СССР-у су доживела Други светски рат, њихова дела се налазе у многим светским музејима.
Већи део ликова су терористи (или како су сами себе назвали, „револуционари“) који су залили крвљу руску земљу починивши на хиљаде убистава у овом периоду. То су углавном били врло млади људи из најразличитијих слојева: племићког, трговачког, духовног, војног, интелектуалног, разночинског, а ређе из радничког и сељачког. Сви они су постали погодан уобичајени материјал за идејне домаће и стране противнике руског самодржавља.
Ми смо у роману описали реалне догађаје, понекад врло детаљно, борбених терористичких група „есера“, „еседека“, максималиста, анархиста и бундоваца. Неке другостепене ликове у роману смо морали да „скројимо“ од неколико историјских личности. Врло ретко се дешавало, али се ради уметничке целовитости појављивала потреба чак и за тим да се промени редослед реалних догађаја, што могу да примете само стручњаци-педанти.
– Како оцењујете личност самог Гапона? Да ли је он био провокатор или је оклеватан? И какву улогу је реално одиграо у судбини људи из своје околине и Русије је у целини, у Крвавој недељи и револуцији?
– Господ је Георгију Гапону даровао многе људске и пастирске дарове. Он се искрено и несебично посветио помоћи незаштићеним слојевима друштва. До 1904. године његова популарност међу становницима Петрограда могла се упоредити с популарношћу светог праведног Јована Кронштатског. Управо његова популарност је почела да привлачи политичке противнике власти. Есери су прво одлучили да свештеника користе без његовог знања. Међутим, пронашли су у њему извесне људске слабости, између осталог, таштину, самообману, гордост и склоност лидерству и самозванству које су се потрудили да искористе у свом циљу.
Есери су га навели на политичке провокације – да преводи протестну поворку коју је власт забранила, а која се одиграла 9. јануара 1905. године и која је довела до смрти 130 и рањавања 300 демонстраната. Даљи морални пад и промена Георгија Гапона били су катастрофални по његову бесмртну душу и по његов физички опстанак.
Пет дана после 9. јануара Свети синод је објавио посланицу поводом овог догађаја. У њој се сам свештеник Георгије Гапон без помињања имена прекорева као „недостојни свештеник који је дрско погазио свете завете“. Овде се говори о хушкачима и непријатељима отаџбине, „домаће и стране“, као и о онима који су изазвали нереде захваљујући поткупу „од стране непријатеља Русије“ како би „код нас изазвали међусобицу“.
Гапон је исте године касније почео да извршава налоге јапанске и енглеске обавештајне службе поставши посредник у наоружавању терористичких група у Русији. Његов живот се завршио драматично – Гапона су убили управо они који су на самом почетку координирали његов политички рад. Његова смрт је многима ишла у прилог. Лав Троцки је 1925. године писао о Гапону: „Има људи које је боље имати као мученике него као другове из партије.“ Да би оправдали његово убиство терористи су измислили лаж о томе да је издао и да је радио за Тајну службу рад новца.
Сматрам да је Гапон оставио врло снажан утисак на Лењина својим радом међу петроградским радницима. Лењин је видео да је Гапон имао веома снажан утицај на њих као заштитник, предводник и вођа. Управо такву улогу је почео да припрема за себе у будућности.
– Шта је за вас револуција уопште, а посебно Прва руска револуција?
– Што се тиче револуције, одговорно тврдим да није постојала никаква „Прва револуција“ 1905-1907. године. То је представљао фактор „велике лажи“ коју је иницирала страна штампа и коју је касније надувала совјетска историографија. Догађаји из ових година се ни по чему не могу оквалификовати овим термином. Није било насилне промене власти, промене постојећег политичког режима, слома владајуће елите, идеолошког раскида с прошлошћу и промена друштвено-економске формације. Нису били поколебани суверенитет државе, њен територијални интегритет и границе, апсолутизам је остао непоколебљив, а армија и све структуре безбедности су биле на страни власти.
– Па шта је то онда било?
– Били су смутња и хаос у друштву, били су покушаји власти да заузда друштвене противречности демократским реформама „одозго“, али се ова реорганизација у друштвеном животу може тумачити као еволуција, а не револуција. У совјетско време 22. јануар (по старом календару 9. јануар) био је датум који се обележавао као дан „Прве руске револуције“ и чак је стекао статус нерадног дана (1918-1951).
– Да ли видите паралеле између догађаја који су описани у роману и онога што се у Русији и свету данас дешава? Које пароле и дејства се понављају? На шта желите да упозорите?
– Ми као аутори безусловно видимо ове паралеле. На пример, борба либералних активиста за умове у друштвеној средини и неприпремљеност власти за отпор екстремизму уз потпуну неактивност самог друштва. Један црквени проповедник је 1905. године рекао: „Ми смо били лењи и безбрижни, а непријатељи су били будни... Злоба је увек будна, а добро срце почива у миру.“
Осим тога, Руско царство с суочило са до тада невиђеном консолидованим информационим ратом који је био темељно припремљен у Европи и САД. Први пробни покушај оваквог информационог русофобског напада Запад је предузео у Кримској кампањи 1853-1856. године. Рат је описиван као сукоб „цивилизоване заједнице“ с дивљим варварима. У првој деценији ХХ века европска штампа је дошла до тога да не само да је потпуно оправдавала масовни тероризам и убиства хиљада људи у Русији, већ је активно подстицала на ове терористичке нападе против царског режима. Лицемерје западне штампе (или оно што данас називамо двоструким стандардима превазишло је све границе: осуђујући монархистичку Русију за недостатак демократије и разноразних слобода она је упоставила сурову цензуру на све алтернативне чињенице и тумачење догађаја. Притом не заборвљамо да је тада од 102. земље у свету било 70 монархија, да су постојали колонијалистички систем управљања светом, посвудашња смртна казна и озакоњено ропство у „најцивилизованијим“ земљама.
– Да ли се из романа може схватити како препознати манипулације, спречавати тероризам и борити се с њим?
– Главни позитивни јунаци романа су приказани у свом свакодневном животу. Управо они у свом служењу отаџбини траже оптимална решења у борби са злом. Притом се сами налазе на мети трориста. На пример, начелник Тајне службе Александар Герасимов ради безбедности породице живи под другим презименом, а прерушавањем мења свој спољашњи изглед. Други лик у роману – некадашњи директор департмана полиције Алексеј Лопухин, принуђен је да буде доушник терориста како би спасио своју кћерку коју су они заробили као таоца. Овде ништа није измишљено, заиста је тако било. Сам живот наше јунаке приморава да чине избор у страну одлучног супротстављања тероризму – да донесу закон о војно-пољским судовима (1906. године), који је на крају зауставио терор. Жао ми је што није био усвојен 1905. године, јер би многе жртве овог грађанског сукоба остале живе.
– Међу ликовима романа су цар Николај II и људи из његовог окружења (Вите, Столипин, Плеве, Дурново, Победоносцев), познати револуционари и чланови ЦК (Лењин, Троцки, Красин, Камо), мењшевици (Плеханов и Засулич) други политички и друштвен лидери, стваралачка интелигенција (Репин, Горки, Андрејев). Шта ће читалац ново сазнати о њима?
– Понекад се друштво налази у заробљенштву устаљених романтичних представа или предрасуда о неким од поменутих личности за које треба установити какве су биле у историјској стварности.
– Да ли се човек у сваком тренутку налази пред избором, шта је добро, а шта је зло, како да поступи или ипак постоји извесна предодређеност судбине, среће или несреће?
– Не постоји никаква предодређеност ван Бога. Ја судбину схватам као посебан пут, цртеж човековог живота од зла ка добру (или обрнуто). Добро је област Бога, а зло је оно што човека одваја од Бога. Срећа је подударност слободне људске воље с вољом Божијом. Све грађанске идеологије, партије и филозофски правци одвојени од воље Божије погубни су за човека и цело човечанство.
– А у чему се састоји воља Божија?
– Одговор проналазимо у чину крштења. Тамо се каже да Бог жели да се сви људи спасу и да спознају истину. Христос је истина. Спознаја Христа је живот по јеванђељским заповестима.
– Да ли се по овом критеријуму у роману може одредити ко је добар, а ко је лош?
– Ова размишљања која се примењују на ликове из романа заиста их деле на оне који се налазе на страни добра и оне који се налазе на страни зла. Неки тек траже своје место. Терористи, бандити, револуционари и политичари који се отимају за власт, либерали, заслепљени партијском идеологијом су творци хаоса и анархије. Свештенослужитељи, монархисти и државни службеници који се супротстављају овој огњеној стихији без обзира на своја колебања и грешке, наступају у улози „оних који задржавају“ долазак апокалипсе.
– Да ли могу да се придржавају теорије ненасиља и пацифизма они „који су посетили свет у овим његовим судбоносним тренуцима“?
– Многи пацифизам сматрају јересју, зато што негира примену силе радие заштите људских живота.
– Какав крај да очекује читалац – оптимистички или не нарочито?
– Епилог нашег романа је намерно оптимистички. Он спада у 1930-те године у којима се у емиграцији у Паризу срећу неки ликови романа.
– Да ли ће књига имати илустрације? И ако хоће, ко је сликар?
– Да, с илустрацијама, с бакрописом познатог сликара Јурија Купера. За мене је то велика радост: он има 84 године, дружили смо се пре више од пола века. Затим је он отишао у иностранство, а сад се, после Париза и Њујорка вратио у домовину.
– Кад и где се планира издавање романа?
– Књига ће изаћи у току лета уз помоћ Руског фонда за културу.
– Да ли је могућ преображај друштва, избављање од лоповлука, похлепе, лажљивости, глупости, зависти, властољубља, суровости и осталих порока путем просвећења, духовног и културног развоја? Шта човек да чини ради тога?
– Ја сам по природи историјски оптимиста. Међутим, набројане људске девијације су, нажалост, непоправљиве. Чак су и свеци плакали због својих грехова. Кад гледамо свој дланове мислимо да су чисти, али што ближе их приносимо извору светлости, тим више се види прљавштина.
Појединац не може да поправи друштво, али може себе. Мудри људи саветују: никад не заборављај на покајање и благодарење. Горди човек увек одбацује ова пут. Он сматра да нема зашта да се каје, зато што су други много грешнији и да нема коме да благодари пошто су сви њему дужни. Ми, хришћани, знамо да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Узгред речено, једно од најчешћих презимена у Русији се „Смирнов“. Руси су тачно знали како да поправе и себе и друштво.
– Шта је делотворније за профилаксу оваквих злочина као што су вређање осећања верника и државних симбола? Да ли су то законодавне забране, затвор и високе казне или образовање о васпитање?
– Држава (армија, суд, безбедносни орган) има легитимно право на насиље ради своје заштите. Друштво кроз своје легитимне институције утицаја има право да коригује меру овог насиља. Управо то је наш систем одвраћања и контратеже. Ово је живи процес живота друштва и државе. Сећате се какав је био бум подметања пожара у храмовима, масовног рушења крстова, светогрдних акција, напада на свештенослужитеље, па чак и убистава пре више од десет година? Сурове мере су зауставиле овај ток који је имао за циљ стварање друштвеног раздора и нереда.
Образовање и васпитање су такође веома важни – помоћу њих треба стварати атмосферу свеопштег неприхватања посезања на државне, националне и верске симболе.
– Како оцењујете стање данашње руске књижевности и културе у целини?
– Руска култура, уметност и књижевност су духовно благо наше отаџбине које не девалвира, то је нслеђе које треба ценити, чувати и развијати. Међутим, никад нису били довољни пажња и новац које држава даје, па нису довољни ни данас. Ипак, има вапијућих чињеница. Навешћу мали пример. Међу хиљадама професија у званичном класифкатору има 33 врсте уметника. Ту су и диригент, сликар, филмски оператер, али нећете овде наћи писца или просто књижевника. Има неколико савеза писаца, али у држави не постоји таква професија. Зато немамо кога да „ценимо, чувамо и развијамо“. Неке издаваче књига држава помаже својим грантовима и субсидијама, али многи писци пребивају у хроничној оскудици.
Писање се развија по својим стваралачким законима који не захтевају привилегије, осим талента који дарује Господ. Узгред речено, до сличних жалосних закључака је дошао помоћник председника Владимир Медински који је постао руководилац Савеза писаца Русије, који је у свом излагању говорио о милијардама које се сваке године издвајају за филмску индустрију, позоришта и забавне шоу-програме, али списатељско стваралаштво остаје потпуно заобиђено.
– Колико су данас, по вашим запажањима као старешине, у центру пажње клира и парохија догађаји у Украјини, која је историјски, духовно и културно тесно повезана с Русијом? Шта је потребно да би се што пре успоставио чврст мир?
– У нашем храму се, као и у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно чују молитва за мир и истомишљеност, за међусобну љубав „у свим земљама Свете Русије“. Ми се молимо за здравље православних војника који су рањени и заробљени. У току СВО прикупљамо средства за избеглице које су изгубиле свој кров, помажемо конкретним црквењацима и парохијанима, који су потписали уговор и који су мобилисани у зону спровођења војне операције. На иницијативу парохијана обезбедили смо им просторију за плетење маскирних мрежа.
Има врло много разлога за сукоб између Русије и Украјине. Један од њих јесу прогони Православне Цркве у Украјини. Влада је тамо изазвала невиђени црквени раскол у православљу. Одузето је око хиљаду и по храмова. Многа наша браћа по вери страдају за своју веру, свештенослужитељи се налазе у затворима. Потпуно смо свесни метафизичке потке овог крвавог сукоба.
Невоља се састоји у томе што конфронтација два словенска народа иде у прилог политичким елитама колективног Запада којима је свеједно за људске животе, како у Русији, тако и у Украјини. Користећи Украјину као полигон за слабљење Русије и прогласивши паролу „мир захваљујући снази“ Запад ће највероватније наставити овај рат док сам не буде исцрпљен. Преостаје нам само нада у Свемогућег Бога Који је победио смрт Својим Васкрсењем.
