Патријарх Кирил: Пре свега се молим за нашу Цркву

Дана 20. новембра 2021. године Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил напунио је 75 година. Тога дана на програму телевизијског канала „Росија 2“ приказан је дужи интервју посвећен јубилеју поглавара Руске Цркве у току којег је Свјатејши владика одговорио на питања генералног директора телевизијског канала „Спас“ Б. В. Корчевникова.

    

Срећан рођендан, Ваша Светости!

— Хвала!

— Имам поклон за Вас, погледајте.

— Да, отац Јован Кронштатски. Такве фотографије су се у време мог детињства и младости често могле наћи међу верницима у Санкт Петербургу, тадашњем Лењинграду.

То је старинска литографија с краја XIX века и претпоставио сам да сте такву или сличну имали у соби у комуналном стану...

— Да, исту такву, само што је отац Јован био без ленте од ордена.

— Да ли је можда с овом литографијом повезано прво чудо о Вашем животу?

— То је чињеница из моје биографије. Имао сам само неколико година кад сам се тешко разболео од упале плућа. У то време медицина није била на истом нивоу као данас и тешка болест као што је запаљење плућа се врло често лоше завршавала. Сви су били веома забринути – и мама, и тата. Живели смо у комуналном стану и сећам се да је изнад мог кревета висио портрет оца Јована Кронштатског. Мама је скинула овај портрет, дала ми га је у руке и рекла: „Моли се, он ће ти помоћи.“ Дословце неколико дана касније осећао сам се добро и мама је рекла: „А сада хајде да одемо на Карповку да се захвалимо оцу Јовану Кронштатском.“ Добро се сећам како сам умотан у неке топле мараме заједно с мамом отишао на Карповку. Молили смо се код зида код којег је тада долазило много Лењинграђана и ја се својим речима захвалио оцу Јовану за исцељење. Релативно близу места на којем су се окупљали верници увек је стајао милиционар, тако да смо се молили наочиглед овог милиционара – код зида који нас је делио од гробнице оца Јована Кронштатског. То је најупечатљивији догађај у мом животу који ме је довео у лични додир с оцем Јованом.

Јован Кронштатски је предосетио крах земље и изговарао је страшне речи: „Руси више не схватају шта је Русија, да је она подножје престола Господњег.“ Од тада смо преживели сав овај страшни ХХ век. А да ли имате осећај да су Руси данас почели да схватају шта је Русија?

— Тешко је измерити овај појам. Једни можда схватају, други мање разумеју, али је чињеница да су се у нашој земљи одиграле судбоносне промене.

О Русима ван Русије. Део Ваших речи које сте изговорили сасвим недавно: „С великом забринутошћу сам сазнао шта ти се десило на спортским припремим. Желео бих да изразим искрено саосећање с тобом. Показавши храброст и смелост ти се ниси уплашио дрског подсмеха и ругања од стране вршњака и одлучно си бранио своју веру, штитио си оно што ти је драго и што је за тебе драгоцено. Твој поступак, одважност и чврстина су на сваки начин за углед.“ То је писмо упућено деветогодишњем дечаку који је претучен у Киргистану за време припрема због своје вере и због тога што је православац. Написали сте му и позвали сте га у Москву – зашто сте то урадили?

— Зато што овај догађај сведочи о безакоњу, али поред тога постоји и личан моменат. Кад сам сазнао шта му се десило сетио сам се самог себе. И ја сам био такав дечак. Замислите: четврти, пети и шести разред – и један дечачић без црвене мараме. И кад сам био позван на наставничко веће и кад ми је речено да морам да постанем пионир ја сам казао да ћу са задовољством постати под условом да ми дозволе да недељом вежем црвену мараму и да идем у цркву да се причестим. Морам рећи да је овај став дечака, детета (при чему родитељи ни на који начин нису учествовали у мом пружању отпора у школи), наравно, био на добробит и на корист, јер тако се формирао карактер, формирало се уверење у исправност изабраног животног пута и све је то било каљење кроз спољашње околности.

— Да ли је дечак касније дошао у Москву?

— Јесте, дошао је у Москву.

— Да ли се шетао овде, је ли био задовољан?

— Јесте, баш тако.

Много говоримо о нападима на православље и врло мало, скоро ништа не говоримо о окретању света православљу, а и то се дешава. Ево, имам избор публикација за последњих пар месеци. Православни Американац помаже другим странцима да се преселе у Русију и има већ много православних америчких породица, од којих су неке и са по осморо-деветоро деце, желе да се преселе у Русију да живе. Породица Клајн из Сент Луиса: „Русија је вођа слободног света, место где човек може да живи у складу са својом вером.“ Они желе да се преселе. Породица Боулинг у којој је глава породице, узгред речено, полицајац: „Желимо да наша деца одрастају у друштву какво видимо у Русији.“ Они намеравају да пишу нашем председнику. Породица Кеј, шесторо људи; породица из Колорадо с деветоро деце и тако даље. Шта се заправо дешава, Ваша светости? Отпадање света или свет прогледава, или се обе ствари дешавају истовремено?

— Усудићу се да кажем, подржавајући ауторе овог писма да је Русија – чујте пажљиво! – вођа слободног света. Наша земља је заиста слободна. То је реална чињеница. Могу да замислим каква ће реакција с различитих страна уследити на ове моје речи, али могу да докажем да је Русија данас заиста вођа слободног света. Слободни смо од најјачих спољашњих утицаја, развијамо се на сопствени начин и нека би дао Бог да овај пут буде успешан. Русија може да служи као пример за углед. Иако имамо много проблема ови проблеми су решиви. Код нас данас нема ниједне оштре теме око које би се сукобљавали друштвени интереси и око које би се појављивале дубоке и непомирљиве противречности. Сматрам да је то милост Божја. Нормално је то што постоје различита мишљења и то не подрива основе људског живота, постојања државе и духовног живота, већ ствара тле за стваралачки сукоб мишљења у којем се могу појавити нове идеје и нови пројекти усмерени на даљи развој наше отаџбине.

Понекад су мишљења страшно различита, као што се десило с Вартоломејем. Недавно сте врло отворено констатовали да је он отишао у раскол. Тог човека познајете много година, ишли сте код њега у Истамбул како бисте га спречили да потпише томос. Како је тако нешто могло да се деси човеку који носи крст патријарх и има одговорност патријарха? Па он сад види како се православни људи избацују из храмова, како бивају пљувани и тучени и како се подмећу пожари – и то је резултат његовог потписа! Па он је патријарх и одговараће пред Богом! Ја просто с људске тачке гледишта не могу да схватим шта му се морало десити како би се одлучио на такву ствар? Шта је то?

— Мислим да постоје два разлога. Први је потпуно погрешна оцена патријарха Вартоломеја који себе сматра вођом православног света. С тачке гледишта православне еклесиологије он је први међу једнакима, али он себе не сматра првим међу једнакима, већ првим изнад свих осталих. Односно, саблажњава га иста идеја чије је остварење довело до поделе хришћанства на источно и западно. И сад је, не бојим се то да кажем, ова тема власти већ поделила Православну Цркву на личну иницијативу патријарха Вартоломеја.

Ово је трагична страница у историји Православне цркве и сви ми, посебно поглавари помесних Православних Цркава треба да учинимо све да бисмо опет заједно служили Свету Евхаристију пред једним престолом и како бисмо јачали православну веру међу нашим савременицима, како би Црква могла да постане духовна снага која је у стању да помаже човеку да проналази путеве у овом врло тешком савременом животу.

Да ли човек може толико да ослепи услед погрешно схваћене богословске концепције да угуши сопствену савест?

— Не бих желео тако да мислим. Нисам поменуо и други фактор који је могао снажно утицати на патријарха Вартоломеја, а то је политички фактор. Положај Цариградске патријаршије је увек нестабилан – кад кажем „увек“, наравно, имам у виду време после пада Византијског царства. Патријаршија се налазила и још увек се налази под контролом неправославних политичких снага и патријарх Вартоломеј је, чини ми се, у потпуности дужан не да се потчињава, већ да усклађује свој став с либералним контекстом који постоји у западноевропским земљама и Сједињеним Државама. Црква на Западу је у извесном смислу врло рањива. Ево једноставне ствари: Православна Црква се не слаже и никад се неће сложити с модерном идејом која се тиче брачних односа – ми заједнички живот који данас практикују људи истог пола називамо посебним грехом.

Сећам се кад сам Вас први пут видео уживо – то је било 2009. године у Кијеву. Већ је у пуном јеку била сва ова компликована прича с расколницима, с Филаретом, и Ваш долазак је тада био, наравно, врло ризичан, али веома успешан. На литургијама је било на десетине хиљада људи, плакати „Кирил је наш патријарх!“ Касније, 2013. године – просто фантастика: 1025 година од Покрштавања Русије, преко сто хиљада људи на Крешчатику, на Мајдану, концерт уметника из двеју земаља, митрополит Иларион моштима светог Владимира благосиља ово море људи... Али прошло је пола године или седам месеци и на истом овом Мајдану, на истом овом Крешчатику је постало опасно појавити се без панцира. Оно море људи је нестало, појавили су се потпуно други људи, потпуно друга, маскирана лица – наступио је фебруар 2014. године. Како је то уопште могло да се деси? Имате ли одговор на ово питање?

— Постоји одговор и он се састоји у следећем: човек не сме да издаје ни своју веру, ни своју традицију, ни своје истинске националне интересе. Међутим, не желим да говорим о политици, хтео бих да кажем нешто о верском фактору. Највећа трагедија је у томе што се Украјина поделила по верском критеријуму, а ова подела није почела данас и у наше време. Појава унијатства је представљала први такав ударац за Украјину, затим су уследили расколи у ХХ веку и нико ме неће уверити у то да није у питању остварење одређеног плана усмереног на слабљење духовног живота у Украјини, на раскид јединства историјске Русије. И данашња политика која је усмерена на поделу Православне цркве веома је везана за политичку конјуктуру, зато што се никаквим богословским аргументима не могу објаснити покушаји поделе и слабљења Православне Цркве. Да би се угодило чему, ради каквих циљева? Циљ је само један – да се што више одвоје од Русије и од Руске Православне Цркве, али то је политички, а не духовни циљ. Међутим, благодарим Богу због тога што православци у Украјини чувају чистоту православља и беспрекорно канонско устројство које у потпуности одговара канонском предању Васељенске Православне Цркве. А за мене као патријарха целе Русије нема поделе на народе и државе, већ постоји паства Руске Православне Цркве.

Схватам да линија раскола у Украјини пролази по самом Вашем срцу. Како то издржавате као човек који је одговоран пред Богом, између осталог, и за ове људе?

— За мене је то заиста велики бол. Могао бих да употребим и јачу реч: несрећа је гледати поделу православног народа, гледати стражну озлојеђеност. Мислим да ни руководство Украјине није одушевљено стварима које се дешавају, али је покренут замајац мржње, подела и сукоба. Желео бих да у вези с тим посебно истакнем улогу Његовог блаженства митрополита Онуфрија који не дозвољава да буде увучен у сукоб. Наравно, он је заједно са својом Црквом, са својим народом, али нико не може да покаже прстом у њега и да каже: ево лидера друге партије, црквене партије, који предводи борбу с онима који се не слажу с њим. Тога нема и моје речи се не односе само на живот и службу Његовог блаженства митрополита Онуфрија, већ и на сву нашу Цркву. Ми не учествујемо у овој борби, наша Црква, наши православни људи нису одговорни за овај кошмар – за њега одговарају политичари који су дозволили настанак сукоба у свом народу. А подељена нација и подељена кућа су врло опасне ствари.

Изазов пандемије. Сећам се Васкрса 2020. године и тога како су страшно звучале речи које сте изговорили – „храм је празан“. О чему сте размишљали кад сте први пут у животу служили у таквој атмосфери?

— То је један од најтежих догађаја у мом животу. Кад сам изашао на царске двери и видео да је огроман простор Храма Христа Спаситеља практично празан доживео сам врло тешке тренутке и ово стање се одразило на цео Васкршњи празник. Било ми је тешко да се тога ослободим и једина ствар која ми је преостала јесте нада у то да тешко време не може дуго да траје, да ће оно проћи.

— Зашто нам се ово десило? Кад кажем „нама“ у овом случају мислим на цео свет, на целу планету. Зашто је Господ то дозволио?

— На Ваше питање, наравно, нико не може да одговори. Само Господ зна зашто је ово дозвољено. Али можемо да размислимо на ову тему, без претендовања на то да ћемо рећи сву истину. Јер, како се цивилизација развијала, посебно у ХХ веку, почетком XXI века? Стално је био присутан некакав победнички осећај: полетели смо у космос, пре тога смо поцепали атом, стварамо технологије, ми, ми, ми постајемо јаки-прејаки... А у средишту ове идеологије је човек који постаје толико јак и аутономан од Бога, што практично представља обнављање паганства, јер је филозофија пагана била управо таква. Као што је писао Горки – „човек, како то гордо звучи“. А ко је отац гордости? Лично ђаво. И ако „човек звучи гордо“, ако човек нема смирења, ако нема способност да се критички односи према самом себи, он се претвара у паганина. Али ако се вратимо на тему пандемије, можда нас је Господ помало вратио себи. Ви сте толико свемогући, све умете, све знате – ево вам искуство сопствене слабости, сопствене збуњености и сопствене неспособности да нешто учините. Мислим да нас Господ неће дуго искушавати, али ћемо морати да прођемо кроз известан период критичког односа, пре свега према савременој цивилизацији високе технологије како бисмо схватили да не можемо све да решимо у једном тренутку, да ће нам бити потребни време, напор и тако даље. Рекао бих да је ово искуство самокритичког односа према самима себи, и да можда у XXI веку треба да прођемо кроз њега како бисмо спознали своје грешке и заблуде – пре свега у области оцене самих себе. Јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат (Јак. 4: 6).

Ово је иконица свете Матроне коју је направио један затвореник – наша сниматељска екипа га је снимила у затвору у Тулској области. Цитираћу га, опростите, користећи његову лексику. Имао је педесетак година, већи део живота је већ био иза њега кад је почео да ради с иконама. Ево шта он каже: „Ни сам нисам схватио, у неком тренутку као да ме је нешто опаучило по тинтари. Ко сам ја и шта сам ја? И коме сам уопште потребан у животу са својим пороцима? Шта сам добро урадио, макар за себе? Било ме је толико срамота да сам заплакао. Не могу да вратим живот уназад – могу само да се осврнем на њега и то је све. Не могу рећи да сам постао велики верник, али сам се први пут Богу обратио баш у затвору, кришом, да ико не види, испред иконе коју сам сâм направио.“ Црква је дошла у затворе. А да ли видите много сличних примера преображаја људи?

— Што се тиче преображаја, не могу да кажем, зато што је преображај унутрашњи процес, он се не види увек. Али испричаћу вам једну причу. Једном сам добио позив да одем у затвор у којем је на издржавању казне био човек који је починио страшне злочине. Да код нас постоји стрељање, био би стрељан. И овај човек је, ни мање, ни више, затражио сусрет с патријархом. Јавили су ми то и рекли: „Наравно, не препоручујемо Вам да идете, иако Вас у сваком случају нећемо оставити насамо с овим човеком.“ Међутим, рекао сам: „Не, отићи ћу.“ Одвели су ме код овог човека, на његовом столу је било Јеванђеље, и знате, не могу да се сетим другог случаја кад сам примао такву исповест. И помислио сам: како би било страшно да се нисмо срели! Човек је био осуђен на доживотну казну и то није био његов дипломатски покушај да преко сусрета с патријархом издејствује ослобођење – такви злочинци се не ослобађају. Не сећам се тачно речи које је изговори она крају, али је смисао следећи: сад се не бојим ни да умрем. Можете ли да замислите? Мислим да је то био врло важан тренутак у животу човека који је био осуђен на доживотну робију.

Учинили сте да се данас на школским клупама налази уџбеник из основа православне културе, један од многих у читавом низу уџбеника. Он врло лепо почиње: „Драги друже! Пред тобом је књига из најзанимљивијег предмета – о ономе што је главно за човека. А шта је то? Главно је наш живот и зато су најважнија знања за човека знања о томе како треба да живи.“ Зашто је било потребно да се у школи појави овај предмет?

— А где ће деца другде да се упознају с основама духовног живота? Неки, укључујући и државне посленике, су нам говорили: „Нека прво порасту, па нека сами одлуче.“ Међутим, то би било погрешно, јер док не порасту у свом животу могу да направе такве ствари да, опростите, могу добро да се изударају. Задатак се састојао управо у томе да деца од раних година, од узраста кад почињемо да предајемо основе православне културе, буду упозната са системом вредности који би требало да прихвате и у оквиру којег би се развијали. Онда се можемо надати томе да ће људи чинити мање зла у свом животу, да ће правити мање проблема ближњима. Јер ако хришћанска етика на неки начин продре у свест још у дечјим годинама, постоји нада да ће и плодови бити одговарајући.

Кад данас видим наше војнике, момке који се искрено моле, видим веру у њиховим очима – па то се не може одглумити...

— Заклетва од човека захтева спремност да умре за домовину или приликом извршавања наредбе. због тога је духовно руковођење и духовна подршка војницима – наравно, један од најважнијих задатака и тако је било увек.

Знате да је наш главни храм Оружаних снага – чудо, право светско чудо, „небо на земљи“, и да је, чини ми се, много занимљивији и лепши чак и од цариградске Свете Софије. Господе, просто се најежим – како је овај храм изграђен за мање од две године? Како је то могло да се деси?!

— Дубоко сам уверен у то да су сви они који су радили на изградњи овог храма – архитекте, инжењери и градитељи, несумњиво били надахнути решавањем задатка који се пред њих поставио. Заиста, изграђен је јединствени храм. И ево на чему бих се још задржао. Људи који су данас ангажовани за рад с Оружаним снагама од стране Цркве – архипастири и пастири – сви су у прошлости били професионални војници. То нису службеници с белим крагнама, већ људи који су били професионално повезани с војском, за које је војска сопствена породица. Нека би дао Бог да се облици нашег рада усавршавају и да духовни утицај Цркве на наше војнике порасте, зато што је духовна подршка врло важан фактор који човеку који полаже заклетву помаже да до краја испуни своју дужност.

Знате овај храм изгледао као двоструко чудо ако погледамо нашу донедавну историју. Отворено говорећи: држава је опљачкала Цркву, узела је скоро све што смо имали. Онда су почели да враћају, али су од Цркве некада узимали дворце, а вратили су рушевине. Чудом Божјим ових рушевина има све мање. Ви данас практично свакодневно разговарате с најразличитијим људима на власти. Какво расположење од стране власти осећате? Да ли држава као апарат или људи на власти осећају да нешто дугују Цркви? Или се најчешће среће однос који је постојао у Совјетском Савезу: „Црква треба да зна где јој је место“?

— Совјетско „Црква треба да зна где јој је место“ је отишло, надам се у неповрат. Данас су на власти представници различитих религија, али је већина с Православном Црквом повезана својим крштењем, пореклом и васпитањем. Данас на разним нивоима власти не наилазим на људе који се непријатељски односе према Цркви, и изградња храмова је један од истакнутих примера за то. Због тога позитивно оцењујем ниво односа између Цркве и државе, наш дијалог се одвија у позитивној клими и заједничким напорима успевамо да остваримо много тога.

Због посла морам да читам скоро све што се пише о Цркви и читам гомилу глупости. Понекад осећам скоро физички бол, зато што се пишу гадости о ономе што ми је најдраже на свету и о људима који су ми најдражи. Вероватно и ви читате нешто од тога – како то доживљавате?

— Нешто читам, неке информације добијам. Знате, да сте ме пре десет година питали како се односим према томе и ја бих рекао да ме то боли. Данас то не могу да кажем, јер ми је јасно ко и због чега пише све то. Ради се о томе да је утицај Цркве несумњиво ојачао, број људи који свесно долазе у Цркву и крштавају се је све већи, а свака акција изазива одређену реакцију. Такав је природни закон и ако имамо у виду да многи људи у нашем друштву за своје антицрквене ставове добијају још и материјална блага, постаје јасно одакле потиче ово супротстављање Цркви.

А да ли можете да схватите шта је у главама и срцима наших противника? Ја волим да гледам у очи људе који иду да се причесте: у њима се често огледа слабост, незаштићеност и бескрајна рањивост, али поред тога се види нека непобедивост и сила. Чиме то смета православље које у животу никоме није учинило ништа нажао – ни у историји, ни у садашњости?

— Овде се дотичемо мистике. Није могуће објаснити мржњу према Цркви с рационалне тачке гледишта. Јасно ми је да су у време тоталитаризма, кад је државна идеологија била повезана с атеизмом, чиновници који су добијали плату од државе, педагози и остали морали да се боре против Цркве, зато што је то био налог државе ради искорењивања верских убеђења. Ова борба је чешће била формална него стварна – желим да истакнем да чак и у оно изузетно идеологизовано време није било могуће силом државе искоренити религиозност и потребу људи за духовним животом. Данас ова појава има другу природу. Ђаво се с Богом бори, а бојно поље су људска срца (Ф. М. Достојевски). То је апокалиптичка борба, она никад неће престати док год се ђаво противи Богу.

Црква данас има колосалне могућности за проповед. Сопствени телевизијски канал у свакој кући у земљи, огромна публика, много православних налога на интернету, на стотине милиона прегледа – ниједна Црква на свету то нема. Међутим, проповед се одвија усред некакве васељенске буке. Бучи све унаоколо, информациона бука допире из сваке пукотине. И како у тој буци човек да проповеда, да ли ће проповед бити услишена?

— Некада сам био близак с једним изванредним научником из руске емиграције, он је радио у Принстону и на другим врло познатим америчким универзитетима. Били смо добри пријатељи. Једном смо се заједно обрели на некој конференцији – у то време сам био врло млад и тек сам започињао свој пут у спољној делатности наше Цркве. И пажљиво сам записивао све што сам чуо за време седнице, а он ме је погледао и упитао: „Оче Кириле, а зашто то радите?“ Одговарам: „Па како, желим да запишем све што се прича како бих после анализирао.“ Он ми каже: „Немојте то да радите. Сад ћу вам дати једну веома важну поставку и Ви ћете постати врло успешан човек ако је испуните. Треба да умете да разликујете буку од сигнала.“

— Види то! Буку од сигнала...

— „Треба да умете да разликујете буку од сигнала.“

— Изванредно!

— С таквим ставом сам ишао кроз живот.

А како ми то да научимо? Јер што даље иде, тим неиздржљивије постаје, тим је човеку теже да разликује буку од сигнала...

— Сигнал носи у себи оно што је реално битно и корисно за човека. Ако нема, као прво, садржаја, а као друго, вредносне оријентације, то је или бука или сигнал са знаком минус. Зато је врло битно да човек уме да раздваја те две ствари и да оно што доноси негативне ствари, што може негативно да утиче на његов унутрашњи живот одмах одбацује, као и празнину. Због тога што празнине има толико много да ако човек њом испуни сав свој живот, за друго више неће имати места и времена.

Бука и сигнали су правило, за које ми се чини да се може односити на цео Ваш живот. А како сте научили да живите тако садржајно да ниједан тренутак не буде узалудан?

— Не знам како се то десило, али кад сам завршио осмогодишњу школу схватио сам да је за мене луксуз који не могу себи да дозволим да идем у средњу школу као сва остала деца. И дошао сам код родитеља и рекао да намеравам, извините, да одем од куће и да се запослим, а да истовремено учим како бих завршио школу. Мама је реаговала са сузама у очима, тата је био у потпуној недоумици, али сам ја прилично упорно образлагао своју мисао, па су моји побожни родитељи отишли у Псковопечерски манастир. Тамо је био дивни старац Атиноген, човек духовног живота, прозорљив. Дошли су код њега и рекли: „Наш дечак хоће да управи своје животне стопе путем који у нама изазива бојазан.“ Старац је поћутао, па је рекао: „Сад ништа не могу да вам кажем, дођите код мене прекосутра.“ После два дана су дошли код њега, пели су се степеницама на трем кућице у којој је живео. И, како су тата и мама причали, у сусрет им је изашао старац који се сав сијао и рекао им је: „Учините као што вам је рекао дечак.“ И затворио је врата. Мама је, наравно, била страшно тужна – замислите, дечачић од петнаест година хоће да оде од куће. А тата је рекао: „Не, ако је старац казао тако сигурно и чврсто, хајде да учинимо као што нам је речено.“ Пустили су ме и ја сам од петнаесте године живео самостално. Зарађивао сам новац, врло мало – моја прва плата ми је омогућавала да трошим рубљу дневно. Од ове рубље је требало доручковати, ручати и вечерати; 6 копејки за трамвај, по 3 копејке тамо и овамо и још сам куповао новине – тако сам распоређивао свој буџет.

— А зашто сте сами себи поставили такве услове?

— Не знам, просто ми се учинило да је време да започнем самосталан живот. Осећао сам да имам снаге и да сам спреман да живим самостално, да одговарам за самог себе и пред Богом, и пред родитељима, и пред другим људима. Не могу то да објасним. С разумске тачке гледишта све је било наизглед погрешно, али је у ствари све испало врло добро.

Опростите што ћу сад ово испричати. Сетио сам се како сам се једном исповедао код Вас и Ваше речи о борби с једним грехом памтим и данас. Јер ви сте свештеник који и дан-данас исповеда, а у исповестима се увек огледају болести човека и друштва. Ако је реч о главним болестима данашњег човека – које су то болести?

— Бојим се да не могу укратко да одговорим. У принципу, живот сваког човека је непоновљив и свако има своје болести. Наравно, постоје болести нашег друштва – то је пад морала, то је рањивост у смислу масовних информација и пропаганде, то су наметнути стереотипи понашања. Главни проблем се састоји у томе што човек губи слободу, а да то чак ни не примећује. Мислим да човек с времена на време треба да се удаљи од онога с чим свакодневно долази у додир како га не би поробиле околности. Из историје Цркве знамо како су некада у затвор и у пустињу одлазили људи, укључујући и образоване и оне на високим дужностима. Зашто су имали потребу да оду у пустињу, да остану насамо са собом и с Богом и то у време кад је утицај социјума на човека био неизмерно слабији у поређењу на данашњицу? И ми треба да имамо могућност да одемо у пустињу, наравно, не одлазећи из овог света, посебно ако је реч о породичном човеку који негде ради. Али и он мора имати време за унутрашњу сабраност, осамљивање и самоанализу. Веома је важно да ова осамљеност буде праћена молитвом, зато што Господ тада помаже човеку да стекне снагу и да види на шта треба да усмери пажњу.

А да ли Ви уз Вашу динамику живота успевате да бар некад одете у ову пустињу?

— Динамика живота патријарха је посебна ствар. Практично све моје време одлази на посао. Рећи ћу отворено: једино што ми помаже јесте то што из огромног броја докумената, које треба да обрадим сваког дана, из огромног броја сусрета који су присутни у мом радном распореду, има таквих докумената и таквих сусрета који ми помажу да нешто схватим, укључујући и духовну тачку гледишта.

Поставићу Вам једно врло лично питање, опростите због тога. Кад завршивши вечерње молитве одложите молитвеник и почињете да се молите својим речима – за шта најчешће молите Бога?

— Наравно, о томе је тешко говорити и дозволите ми да не кажем све с чим се обраћам Господу. Али увек се молим за наш народ. Увек се молим за председника. Молим се за нашу земљу. Међутим, наравно, пре свега се молим за нашу Цркву, за то да нас Господ заштити од раскола, од подела, од свега што слаби црквени организам. Ето, та молитва је код мене присутна свакодневно.

Ваша светости, Ви у својим проповедима последњих година говорите, ако не о последњим временима, онда о последњем акту природе. Да ли заиста видите неке знаке краја? У чему се они састоје?

— Није могуће рећи да ли су то заиста знаци краја историје или до њега има још много, али је чињеница да постоје знаци одређене духовне и моралне деградације у размерама планете. Такође је чињеница да се сужава простор духовног и вискоморалног живота. И све су то симптоми који указују на нешто лоше, због тога је за верника посебно важно да не губи духовни вид и да се труди да прониче у суштину онога што се данас дешава око нас, у суштину проблема с којима се суочавамо – да не би изгубио оријентацију у овом врло сложеном простору цивилизације XXI века.

— Хвала Вам, Ваша Светости! Срећан Вам рођендан!

Са руског Марина Тодић

Патријархрија.ru

11/22/2021

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×