Православна вера је велико наслеђе које смо добили од предака и треба да га чувамо колико год је у нашој моћи, као и да помажемо нашој заблуделој браћи и сестрама да се врате у њу. А за то треба да створимо правилан однос према људима друге вере. И тврдим да је сав систем односа Господа Исуса Христа са Самарићанима управо јеванђељско учење о односу према људима друге вере. Самарићани су класична секта која је настала унутар јудејства.
Узмите, на пример, причу о добром Самарићанину (в. Лк. 10, 30-37). На савременом језику би се она могла назвати: „Прича о добром Јеховином сведоку.“
Лежи на путу претучен човек и истим путем иде сасвим ортодоксни свештеник, баци поглед – и протрчи, журио је на требе, вероватно да освешта кола. После тога иде појац, такође ортодоксан – и он је протрчао поред. Вероватно је веома журио на пробу хора, јер се за пробу додатно плаћа. И пролази секташ, Самарићанин, у нашем случају Јеховин сведок. Види – таква и таква ствар, сјахао је с магарца, односно, изашао је из својих кола, превио је овог несрећника, довезао је човека у хотел, платио је боравак и чак је рекао рецепционеру хотела: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим (Лк. 10, 35).
Јеванђеље такође скреће пажњу на то да су људи друге вере врло често захвалнији Богу за Његову милост и добра дела него ми, правоверни. Прича се о томе како су се исцелила десеторица губаваца и како је само један од њих дошао да се захвали Господу Исусу. И јеванђелиста чак кличе с извесним негодовањем: И тај беше Самарићанин (Лк. 17, 16). Христос је толико често показивао Своју наклоност према Самарићанима, наравно, не правдајући њихове заблуде, да су му књижевници чак говорили: „Ти си Самарићанин.“
Кад човек покушава да објасни секташу његову заблуду треба да зна како то исправно да учини. Има један познати догађај. Неком приликом је код Силуана Атонског дошао мисионар који је радио у Кини, па каже:
– Оче, одавно радим у Кини, трудим се да проповедам, а немам никаквог успеха.
– А како проповедаш? – пита га преподобни Силуан.
– Смело улазим у њихова идолишта и наглас почињем да разобличавам њихову гнусну веру. И они ме одмах туку и избацују отуда.
– Па сасвим погрешно радиш, – каже му преподобни. – Треба да уђеш и то с великим поштовањем, да скромно станеш са стране и да гледаш мало с каквим свештеним страхом и озбиљношћу се односе према ономе чиме се обично баве у тим идолиштима – поштују своје мртве. А кад се све заврши и кад буду излазили ти им прижи и кажи: „И код нас, православаца, је такође обичај да поштујемо мртве. Молимо се за њих, палимо свеће.“ Испричај им о односу хришћанске вере према овом питању и то ће бити исправно.
У Патерику има једна прича о ави Макарију и паганском жрецу. И то је одличан пример за сваког свештеника и мисионара како да се понаша са секташем.
Једном је ава Макарије са својим учеником кренуо у планину да се помоли, тамо се налазио њихов храм. Док су ишли ава Макарије се уморио и млади монах му је рекао:
– Поседи мало, одмори се, па крени полако, а ја ћу отрчати да све припремим за службу.
Ученик је отрчао напред и успут је срео паганског жреца. Овај је нарамак дрва у наручју како би запалио ватру и прославио свог лажног бога приневши жртву. Монах је угледао жреца и још из даљине је почео да виче на њега:
– О ти, изроде ђавољи, куд тако журиш?!
Почела је свађа, паганин је збацио дрва с рамена и претукао је младог монаха толико да овај само што није умро. После је опет упртио дрва, кренуо је даље и успут је срео аву Макарија. Ава је угледао паганског жреца, па му каже:
– Добри човече, да ли си се уморио од свог великог посла? Седи мало поред мене, одмори се.
И жрец који је навикао на то да га монаси грде, да га гађају камењем, веома се зачудио и био је запањен, јер је први пут видео монаха који је испољио љубав према њему. Бацио је своја дрва на пут, сео је поред аве Макарија и они су почели да разговарају. Пошто су га гануле речи аве Макарија пуне љубави, жрец је пао на колена и ускликнуо:
– Желим да се крстим!
Почели су да се пењу у планину, успут су подигли претученог ученика и кад су дошли у храм ава Макарије је обавио обред оглашења с бившим жрецом. И изговорио је речи које треба да постану гесло сваког човека који жели да разговара с људима друге вере. Он је рекао:
– Лоша реч доброг човека чини лошим, исто као што и добра реч лошег човека чини добрим.
