Једном док сам служио у унутрашњим снагама МУП-а у Кемеровској области од једног официра сам сазнао да се међу затвореницима налази један баптиста који је на издржавању казне баш због вере, иако је формално осуђен због нечег другог. Постојао је покрет под називом „Савет цркава евангелистичких хришћана-баптиста“, то је веома озбиљан покрет, они су, на пример, имали до те мере тајну мрежу штампарија да КГБ није могао ништа да пронађе без обзира колико да се трудио. А они су чак илегално штампали Библију. Имали су врло моћну структуру.
Кад сам сазнао да се у нашем затвору налази баптиста помислио сам да би требало да уложим неки напор и да му дотурим нешто од Светог Писма. Имао сам само мали том Новог Завета и поделио сам га на два дела – себи сам оставио четири Јеванђеља, а њему сам решио да дам све остало. Почео сам да молим официра да ми помогне да видим овог баптисту, али ми је он рекао.
– Ти си војник спољашње чуварске службе и нема начина да доспеш у унутрашњу – заборави то.
Међутим, ја сам био магационер и имао сам налог да обављам све економске послове у јединици, а то је имало одређеног значаја. И тако ме је ипак довео код баптисте.
Ушли смо у бараку – то је била обична четвороспратница с обичним улазима, само што није било преградних зидова и тако је унутра направљена једна дугачка просторија у којој су стајали кревети и радни столови. За једним од таквих столова седео је овај баптиста и шио неке папуче.
Официр га је позвао:
– Поразговарај с овим војником.
Пришао је опрезно, ништа не разуме – да није нека провокација? Израз лица му је напет – јер човек је стално морао да се брани: и у духовном смислу, а вероватно и у физичком.
– Донео сам вам Нови Завет, – кажем му и пружам део књиге. – Ја сам хришћанин.
И кад је угледао књижицу, и то још тако малог формата, односно, да може да се сакрије од „пандура“, сва његова напетост је нестала за трен ока и наврле су му сузе на очи. Брзо је сакрио Нови Завет, лије сузе и каже ми:
– Брате, јеси ли ти баптиста?
– Нисам, – кажем, – ја сам православац.
И онда је изговорио речи таквом интонацијом која ми и дан-данас одзвања у ушима:
– Господе, хвала Ти што и међу православцима има хришћана!
Кад је завршио с издржавањем казне пронашао ме је у Москви у храму где сам тада већ служио као ђакон. Сам је у то време био главни презвитер у неколико заједница, био је на челу овог покрета. И рекао ми је:
– Кад се на нашим баптитичким састанцима поведу спорови о православцима – како да их доживљавамо и како да се опходимо према њима – ја увек кажем: „Имам сведочанство о томе да су православци деца Божја.“ – „Какво сведочанство за то може постојати?“ – питају ме. И ја онда извадим овај Нови Завет, странице које сам добио у затвору – повезао сам их и сад их стално носим, показујем им и говорим: „Преживео сам захваљујући овим страницама. Био сам на ивици нервног слома, на ивици пада – КГБ је вршио притисак на мене, говорили су ми: пустићемо те само ако почнеш да сарађујеш са нама. Не бих преживео без ове књиге. Чак и ако бих преживео, био бих само живи леш, а не човек у уобичајеном смислу речи. Реч Божја је продрла до мене кроз бодљикаву жицу, кроз све препреке и решетке, заобишавши све псе који лају и ричу, и немилосрдне надзорнике. И ову Спасоносну Реч ми је донео војник из чуварске службе, православац.“
