Једном ме је свештеноначалије послао у Делхи где је требало да реализујем мисионарски програм међу Русима који тада живе и чија је заједница у то време бројала око три хиљаде људи. Моји помоћници и ја смо одржали низ сусрета у руском културном центру у Делхију, али се у мени родила жеља да одем и у Вриндаван. То је познати древни град у којем је изузетно развијен култ Кришне и где се традиционално окупљају кришнаити из целог света.
Један кришнаитски лидер из Литваније, извесни Санака Кумар дас – они имају тако чудна имена, је пристао да буде мој преводилац. Имао сам поверења у овог човека и кренули смо у Вриндаван. Притом сам скинуо свој вунени подрасник – у њему сам се буквално топио од врућине, обукао сам дугу кошуљу „курту“, панталоне „дхоти“, сандале на босе ноге и преко сам имао крст, по обичају. Неки су се чак и уплашили...
Долазимо у Вриндаван и мој сапутник ми одједном каже:
– Знате, оче Олеже, не могу да преводим. Потпуно сам заборавио да је код нас сад празник доласка бога Раме, и ми се трудимо да тог дана не говоримо чак ни о Кришни, а треба да причам о вашем Христу. То ће бити погрешно, па ме извините.
У то време смо се налазили у хотелу при центру Кришне-Балараме, а морам рећи да се код њих тамо врата не затварају изнутра, него споља. И овај кришнаита је отишао, а мене је закључао. Седим и размишљам: „Види ти то, превалио сам толики пут, обукао сам се као кловн (иако мисионар и треба да се ослања на локалне обичаје) и седим овде закључан.
Почео сам да куцам на врата, а у том тренутку је протрчавало дете које је разносило воду и оно ми је отворило. Кажем му: „Хвала, thank you“, - и трчим доле.
Истрчавам у град: пијачни трг, сунце страшно пали, све унаоколо је као испод огњеног наковња. У Индији белац увек привлачи велику пажњу. Ако тамо белац буде просто ишао по граду ништа не говорећи, никоме не проповедајући, у њега ће буљити и за њим ићи 5-6 мештана. А сад сам се ја појавио овако дебео, обучен у индијску одећу и још са крстом на грудима – наравно, сви су одмах били изузетно заинтересовани.
Сео сам на неки табуре насред ове пијаце, људи су ме одмах опколили, нешто причају, нешто питају – ја, разуме се, ништа не разумем. Купио сам каратале – то су мали метални тањири на којима свирају кришнаити, тамо се то продаје будзашто и почео сам да свирам. Окупило се још више људи.
„Добро би било да им нешто отпевам,“ – мислим. Да сам знао молитву „Оче наш“, ја бих им, наравно, отпевао ову молитву – тамо многи знају енглески. И тада сам се сетио рок-опере „Исус Христос – суперстар“ и почео сам да певам.
– Jesus Christ, o, hallelujah, Jesus Christ, – и ударам у ове тањириће. А ја имам први тенор, врло громко певам – окупила се огромна гомила... Ја сам се одушевио, радујем се...
Одједном кроз гомилу почиње да се пробија неки кришнаита-Американац и због нечега ме страшно грди, а с њим је и полицајац – довукао је и полицајца. На основу гестова и мимике сам схватао да ме кришнаита грди, али нас полицајац само гледа и не меша се – тамо, ако се белац свађа с белцем, нико никад неће умешати, укључујући и полицију. Американац види да ништа није постигао, одмахнуо је руком и отрчао. После извесног времена гледам – враћа се и довукао је већ нашег, руског кришнаиту, али не оног који је обећао да ће бити мој преводилац, него другог, али ме они, у принципу сви знају. Овај ме је угледао, па каже:
– Оче Олеже, шта радите овде?
А ја и даље свирам ове каратале и одговарам му:
– Па вероватно исто оно што ви радите у Москви на Арбату.
Он каже:
– Данас је дан доласка Раме и не сме се причати ништа сувишно – ви провоцирате.
Онда сам рекао овим кришнаитима:
– Обећавам да ћу кад будем говорио у Русији пред неким аудиторијумом на таму мисионарства обавезно помињати овај догађај и говорићу: „Кришнаити код нас неометано обилазе градове и певају, а кад сам ја у Индији покушао да нешто прозборим и да прослављам Христа, одмах су почели да ми прете и чак су позвали полицајца с оволиким пендреком...“
Након тога су се повукли у страну и после су некуд отишли, а ја сам наставио да певам и да свирам своје каратале.
А овог полицајца сам видео раније, кад сам излазио из хотела Кришна-Баларама. С њим је био мали дечак и они су се нечега играли бацајући један у другог неке гранчице – можда су били неки род. И ово дете се поново појавило, дошао је код полицајца и опет је почело да га гађа гранчицама. А овај узвраћа – онако, у шали. Све ово пажљиво су посматрали мајмуни.
Мајмуни су у Индији веома организовани: они иду једни за другим у правилном ланцу и помно гледају шта се дешава унаоколо. И мајмуни су одједном почели да кидају гране и да гађају полицајца и ову двојицу кришнаита.
Помислио сам да је то чудо. И вичем овим кришнаитима:
– Видите, чак и мајмуни све разумеју!
Касније су ми у руском културном центру у Делхију објаснили да мајмуни баш не воле полицајце и кад виде да је гомила људи настројена против њих, обавезно се придруже гомили.
Затим се дешава нешто још несхватљивије: долази непознати момчић, почиње нешто да објашњава гомили и ухвативши ме за крај курте (моје индијске кошуље) почиње некуд да ме вуче. Гомила ми такође показује да треба да идем, сви заједно се крећемо у неком правцу и напокон долазимо до болнице. Појављује се лекар, који је, како се испоставља, својевремено студирао у Русији и каже ми на руском:
– Чуо сам да имате проблема с преводиоцем – спреман сам да вам помогнем и да преведем све што желите да кажете овим људима.
После тога је моја проповед изгледала овако: људи су седели на поду у предворју ове болнице, ја сам говорио, лекар је преводио, а поред прозора је стајао мушкарац с громким гласом који је речи преводиоца извикивао на улицу – за оне који нису могли да уђу у болницу, пошто је било много народа.
И кад сам успео да заиста проповедам паганима одједном сам схватио зашто је апостол Павле толико волео пагане. Пагани су као чист лист папира на којем ништа не пише. Кад сам им причао о страдањима Сина Божјег они су плакали. Кад сам причао како је васкрсао из мртвих они су тапшали и викали: „Џај-џај!“ – они тако кличу од радости. Радовали су се као деца и смејали су се од радости. То су заиста људи чиста срца којима је потребна реч Божја.
Притом је занимљиво да изузетно негативно реагују на мисионаре који говоре енглески; ово је повезано с тим што је Индија раније била енглеска колонија. Али лепо се односе према свему што има везе с Русијом, тако да се у њима пробудило искрено интересовање чим су схватили да сам дошао из Москве.
Испоставља се да су се у време док су се код нас свуда „вртели“ индијски филмови, код њих „вртели“ наши филмови – у време Совјетског Савеза то се је било у оквиру културне размене наших држава. И тако се испоставило да су толико „заражени“ многим руским стварима да је то понекад превазилазило све границе.
Једном сам био у гостима код једног руског Индуса који је радио у руском културном центру и он ми је рекао:
– Ја у молитвеној соби имам и руске богове.
„Какви ли су то руски богови? – помислио сам. – Можда је окачио руске иконе?
– Покажите ми, – кажем.
Води ме у своју молитвену собу и шта имам да видим: насред је приказ Шиве, десно је портрет Гагарина, с лево – Горбачова.
– Зашто су они богови? – питам.
– Па Гагарин је летео у космос, он се први подигао изнад свих светова, – одговара Индус.
– А какве везе има Горбачов?
– Кад је Горбачов био главни код вас у њега се уселио бог Шива и помогао му је да спречи нуклеарну катастрофу.
Ето, тако је самосвојна логика ових људи.
Мисионарско служење је врло благословено служење. Имао сам прилике да радим на разним местима и кад је било резултата увек сам осећао огромно духовно задовољство.
Мисионарством треба да се баве претежно млади људи. Јер ако је човек у годинама, појављују се здравствени проблеми, човек се теже креће, а младић лако може да оде да проповеда у било који, чак и најудаљенији, непознати и егзотични крај и Господ ће га обилато благословити.
