Једном су у храм Преображења Господњег на Ординки где сам тада служио и бавио се рехабилитацијом људи који су доспели у секту дошли супружници и испричали су ми своју невољу:
– Наш син је, – рекли су ми, – још са четрнаест година доспео код кришнаита и ево већ четири године одлази на њихове скупове. Напустио је кућу, живи у московском ашраму. Много се бринемо за њега, шта да радимо? Како да му помогнемо?
Посаветовао сам им да иду у наш рехабилитациони центар на специјалне разговоре с родбином секташа, они су долазили, све су пажљиво слушали и у једном тренутку су успели да наговоре сина да и он дође на разговор.
Дошао је, много смо разговарали, наводио сам му разне аргументе и он се заинтересовао за православље. Треба рећи да у тим случајевима кришнаитима треба давати аскетску литературу. Да објасним зашто акценат треба да буде управо на томе. У кришнаитском покрету људе привлачи аскетски живот. Поред високих моралних правила кришнаити уопште не једу месо, придржавају се строгог дневног режима, много се моле по бројаницама – неколико стотина пута дневно понављају маха-мантру.
И кад дате таквом кришнаити књигу о православној аскези, на пример, један том „Добротољубља“, то оставља утисак на њих.
Младић о којем говорим је такође почео да чита овакву литературу и убрзо је постао свестан да је православна вера много озбиљнија од онога што му је до тада изгледало. Присајединили смо га православљу и он после извесног времена долази код мене на исповест и каже:
– Оче Олеже, док сам био кришнаита ударао сам у бубањ и славио сам плавог бога Кришну, могао сам да постим врло строго, потпуно сам престао да једем месо, престао сам да се скрнавим разним телесним греховима, чак више нисам имао ни помисли о томе. А сад кад сам постао православац буквално све се обрушило на мене! Опет имам скрнављења у току ноћи, помисли, чак и средом и петком прекршим пост!
Посаветовао сам му да оде код оца Кирила (Павлова), он је тада још био здрав и примао је људе у лаври. Понекад сам слао код њега људе ради савета, а отац је слао људе код мене на рехабилитацију, дописивали смо се.
Архимандрит Кирил (Павлов)
Враћа се он из лавре сав радостан, блиста.
– И шта ти је рекао отац Кирил? – питам га.
И овај дечак ми каже следеће:
– Старац Кирил ми је рекао да су док сам се налазио код кришнаита моју чедност чували демони. А кад сам се отргао из ове заблуде и кад сам постао православац, напали су ме врло јаросно. Јер док сам био кришнаита већ то ми је гарантовало сигурно место у паклу, а сад ми се свете због тога што сам им умакао...
Упитах:
– А јесте ли разматрали постојеће проблеме, да ли си добио неки савет?
– Јесам, – каже он, – питао сам старца: колико ће то трајати? Старац ми је рекао: „То ће трајати све до смрти, пошто и преподобни Макарије Египатски каже: ‘Не веруј телу док у гроб не легне.’“
Кад је овом младићу постала јасна ситуација после извесног времена је успео да се прибере. Дао сам му савет у складу са Светим Писмом у којем је речено да ако тело се тело буни и распаљује, боље да одмах ступи у брак (в. 1 Кор. 7, 9). Он се оженио, завршио је богословску школу и постао је ђакон Цркве.
