За време једног од путовања у Чеченију – пет пута сам имао прилике да боравим тамо – нашао сам се у једној од руских војних јединица код Гудермеса. И официри су ме замолили да одржим предавање за војнике, за редове. Пре предавања су ме упозорили да четвртину војника чине момци из Татарстана и Башкирије, односно, муслимани.
– Говорите тако, – рекли су ми, – да то и њима буде занимљиво и корисно.
И кад сам држао предавање дотицао сам се тема које би очигледно свима биле занимљиве, а муслиманима посебно. На пример, анализирали смо хадисе по зборнику ал Бухаре о законима вођења рата у исламу. Предлагао сам да се исламски закони ратовања упореде с тим како ратују терористи-вахабити: „Не убијајте ниједно дете, ниједну жену, ниједног старог или болесног човека... Не стављајте окове, не поступајте вероломно, не сакатите... Не крчите и не палите палме, не сеците плодно дрвеће... срешћете људе који су се удаљили у манастире ради поклоњења, не узнемиравајте и не кршите оно чему су се посветили... Не уништавајте дрвеће и градове, не кварите обрађена поља и вртове... Не поступајте неправедно, чак и ако чине зло.“
Ово је оставило снажан утисак на момке муслимане, било им је драго кад су видели да се терористи уопште не придржавају ислама, ако крше исламске законе за вођење рата.
После предавања које је трајало три сата било је још питања и одговора, а после тога сам почео да делим крстиће, наравно, имајући притом у виду православце, крштене војнике. Међутим, одједном су ови муслимански дечаци такође почели да пружају руке:
– И нама, дајте и нама!
Много сам се зачудио, гледам их:
– Момци, па ви сте муслимани.
Онда један од њих устаде, па каже:
– Јесте, ми смо муслимани, али бранимо Русију!
Срце ми се стегло, сузе су ми наврле на очи и рекао сам им:
– Наравно, узмите, само их зашијте у еполете, јер ако их терористи открију ви ћете посебно настрадати.
И свима сам дао крстиће.
Распети војник
За време другог чеченског рата наши официри су ми испричали потресну причу. У току је била веома дугачка битка и ниједна страна није могла да оствари предност у датој ситуацији. Онда су Чеченци узели тројицу наших заробљених војника, разапели су их и подигли крстове да би уплашили наше. Међутим, резултат је био супротан – наши су кренули у јуриш, потукли су их до ногу и узели су од њих ове војнике разапете на крсту. Двојица су већ била мртва, а један је још увек био жив. Кад су почели да му ваде ексере он их је изненада замолио:
– Немојте да ме дирате, пустите ме, сад ми је тако добро!
Тамо где је Господ нема пакла, тамо је увек небо. Чак и ако је Он у паклу, тамо ће бити небо, зато што је Он Сунце Истине.
