Људи старије генерације често грде данашњу омладину и тврде да она не би издржала искушења слична онима која су задесила њихове вршњаке у Другом светском рату. Али верујте да то није тачно. Други чеченски рат који је представљао жетоки сукоб између руске војске и чеченских терориста-вахабита показао је да је наша омладина у потпуности способна да се надахне идеалима прошлих генерација.
По благослову свештеноначалија пет пуста сам имао прилике да одем у Чеченију и много тога сам видео својим очима. Видео сам како су наши млади борци, момци од осамнаест-деветнаест година чинили подвиге који се могу упоредити с подвизима њихових дедова и прадедова.
Навешћу један такав пример.
За време мог другог путовања борбе су се одвијале у целој Чеченији и кад смо ушли у град Грозни угледали смо следећу страховиту слику. Практично све куће су биле срушене, укључујући и оне од 10-20 спратова – све је било измешано и самлевено, свуда се непрекидно пуцало. И на зидовима кућа, на тенковима, на оклопним возилима често се могао видети натпис: „За Пашу!“
Какав је то Паша, размишљао сам, за којег сви хоће да ратују? Није могуће да им се јавио Павел Грачов који је руководио целом овом кампањом. Знао сам да наши момци нису баш много волели све тадашње шефове из Кремља. Хтео сам да сазнам нешто о том Паши чије име су борци много пута написали на сачуваним кућама и оклопима тенкова.
И кад смо дошли у место где су биле смештене Томске специјалне јединице, у кућу Мовлада Удугова који је тада побегао и сакрио се негде у Чешкој, поставио сам специјалцима питање ко је Паша.
Они су ми испричали да су у току овог рата људе доводили буквално из војног комисариjата, без обуке – дали би им униформу, опремили их и послали их у прве борбене редове. Тако је и Паша доспео у рат. Само што је напунио осамнаест година, али би се по његовом изгледу рекло да је још млађи. Он је био пола Рус, пола Корејац, био је крштен. Људи са истока су често ниског раста, танане, може се рећи, префињене грађе. И Паша је изгледао као да је имао тринаест-четрнаест година. Сви су га волели и сматрали за сина свог пука.
И одвијале су се борбе у Грозном, код фабрике за производњу конзерви, и наша војска никако није могла да пређе мост преко реке да се сакрије од директних метака. У извесном тренутку пуцњава је престајала, наши су јуришали на мост, али је то била замка – терористи су одмах почињали да пуцају из митраљеза, а снајперисти и најамници из Прибалтике су пуцали из вишеспратница које нису срушене и сваки њихов пуцањ је погађао нашег борца. Била је потребна пауза да би се некако ишчупали из ове стеге смрти.
И тада је Паша Ким устао, онако ситан, и бацио две гранате: прво једну, па другу – и уништио је оба митраљеза. Зато га је одмах погодила граната из минобацача и његово тело је заједно с оградом моста одлетело у реку Сунжу. Наступила је тишина, пауза, за коју се испоставило да је довољна да наши борци пређу мост и нађу се на другој страни.
Подвиг овог младог војника није потресао само наше, већ и Чеченце. Кад су наши војници подигли своје аутомате и испалили реденик у ваздух поздрављајући подвиг овог младог јунака, и Чеченци, који изузетно цене храброст и јунаштво, такође су подигли своје цеви и почели да пуцају. Оценили су поступак руског војника који је по цену свог живота спасио своје другове. Тако су ми ову причу испричали специјалци.
Касније сам у близини овог моста видео шлемове наших убијених војника, наслагане један на други и на једном од њих је писало „Паша“. Ту је било и цвеће. У овој борби је убијено двадесетак наших момака.
Касније сам разговарао с једним од командира, пуковником Ваздушно-десантних јединица Валентином Валентиновичем Пољанским који ми је рекао:
– Наши војници у ратним условима до те мере могу мобилисати своје духовне снаге да сам миран за нашу омладину.
Питао сам га:
– Зар притом не показују никакав страх, зар је могуће да је то исти руски дух који је некада постојао?
И он је на то одговорио (премда се изразио помало грубо):
– У току борбе могу да поквасе гаће и то је све. Наравно, страх од смрти је присутан – само се будала не боји – али се сваки од њих више боји да се не обрука због кукавичлука. Зато могу да устану и да крену отворено борећи се против непријатеља – они су побеђивали, побеђују и побеђиваће.
Немојте грдити нашу омладину зато што наша омладина у екстремним условима, кад се показују праве особине народа, увек може да каже своју значајну реч.
