Књига «Седам беседа о руском свету», која је недавно објављена, изненадиће читаоца тиме што у њој патријарх Кирил не наступа само као проповедник и наставник верских истина, већ и као политичар и философ. Уосталом, овакав преокрет је потпуно оправдан. Питања националне идеологије су у току целе наше историје често била удео управо лица духовног звања.
Наша књижевност почиње од «Слова о закону и благодати» митрополита Илариона у којем је објављено да је Русија, коју је крстио Владимир, а просветио Јарослав Мудри – нови народ Божији, који је призван да чува и украси хришћанство. А без напора и подвижништва Цркве ни Русије, ни наше нације, данас једноставно не би било. Зато поглавар Руске Православне Цркве на основу вишевековног завештања има право да учи и да формулише.
Још је занимљивија чињеница да је идеологија коју јасно и недвосмислено објављује патријарх – конструктиван и стваралачки патриотски руски национализам испуњен љубављу и бригом. «Развијена самосвест и јединство руског народа су, - каже он, - непоколебљив темељ целовитости Русије и јединства наше цивилизације.» И истиче: «...Никад се нећемо сложити с онима који желе да виде «Русију без Руса», лишену националног и верског лица.»
Разуме се, патријарх пише о многонационалности земље, о политичкој етничности наше цивилизације, о једнакој вредности и уважавању свих народа, али апелује да схватимо: без Руса неће бити Русије. И зато што је та нација – главна сила која ствара Русију, њену цивилизацију и културу, и зато што је основна спајалица која сједињује државу у јединствену и мирну целину. «Поред све отворености наше културе, поред све разумне спремности да у своје редове примимо човека било ког порекла, треба да имамо на уму да без постојања руског народа и без Православља наша отаџбинска култура не би могла да се појави.»
Изузетно оштро и изражајно Свјатејши позива власт да постане свесна: «...Судбина руског народа, његово благостање, његова целовитост и зрелост његове самосвести треба да буду признати као кључни фактори у очувању духовног и политичког јединства Русије. Занемаривати то данас – значи уништавати државу... Руски народ није само пунопрвни, већ и најважнији субјекат националних односа у Русији и његови национални интереси не треба да буду игнорисани, већ их треба максимално узимати у обзир.»
То није просто констатација чињенице, већ су полемичне тврдње пошто је и сам патријарх одважан борац који не избегава оштре углове. Он се одлучно обрушава на политику дерусификације која је провођена 90-их година, и чији се трагови осећају и данас. «Не треба да се враћамо временима «кад је група научника и политичара постулирала вештачко супротстављање «руског» и «росијског» (придев руски се више односи на национално, а росијски на државно, прим.прев.). У то време су чиновници добијали незваничне налоге да у јавним наступима и званичним документима не користе реч «руски», која наводно слаби јединство нације».
Напротив, ако заборавимо на права, достојанство и самопоштовање руског народа наћи ћемо се на ивици пропасти као што је то било 2013. године.
Тада су «сукоби који су се десили у московском микрорејону Бирјуљево показали: глувоћа људи на власти за захтеве народа, одсуство жеље за тражењем заједничких решења проблема прекомерне миграције и с њом повезаног криминала, као и понекад изазивачког понашања дошљака, доводе ситуацију до критичне тачке. Ако се став руске већине и даље буде игнорисао користи ће имати само они који разарају Русију».
Патријарх Кирил је подједнако оштар и према онима који покушавају да поделе руску већину, да је расеку на делове, да униште јединство које манипулаторима није по вољи. Смело осуђује псеудонаучнике и политичаре који измишљају националности «Козак», «Помор», «Сибирац» и који тврде да је «руски народ тешко замислити као известан хомогени субјекат» и да је «за Русе регионална особеност јача од етничке особености».
Овој лажи која је усмерена на раскол јединства нације Свјатејши супротставља јасну тврдњу: «У светским размерама Руси су изузетно целовита и јединствена нација. По степену верског и језичког јединства региона и по блискости културних матрица Руси немају аналога међу великим нацијама на планети».
Патријарх стално говори о јединству народа: и у простору, залажући се против његовог дробљења на новопечене «украјине», и у времену, апелујући на то да се заврши «грађански рат сећања». Он се залаже и против узимања једног од историјских периода Русије – средњовековног, царског или совјетског – као еталона и «златног века», у односу на који су друге епохе мање битне. Из сваког периода треба да узмемо најјачу идеју. Од Свете Русије – веру, од империје – државност, од ревоуције – стремљење ка праведности, од совјетске епохе – солидарност људи, а од данашњице – захтев за поштовњем грађанског и људског достојанства. Само ако све то објединимо добићемо целовиту философију руског историјског пута и руске цивилизације.
После изласка ове изванредне и потребне књиге на адресу патријарха се већ зачуло шиштање мрзитеља свега руског, поткрепљено лицемерним фразама, «у Христу нема ни Грка, ни Јудејца». Либерали треба да имају на уму: овим речима апостол Павле уопште није говорио о Цркви која негира националности, већ о томе да нема потребе за прихватањем јудејског закона и обрезања да би човек постао хришћанин.
Неко ће упитати: зашто поглавар Руске Православне Цркве посебну пажњу посвећује само руском народу? За то постоји оправдан разлог. Управо Руси су данас главни бедем Православља у свету – и по броју, као највећи православни народ у историји, и по својој етничкој и културној традицији у којој се Христова вера, која се предаје у учењу и обредима православне Цркве, преноси већ цео миленијум. Управо ми смо преузели на себе историјску мисију чувања Православља, пронели смо га и у годинама тешких прогона ратоборних безбожника, и кроз данашњу шаролику таму постмодернизма и «толерантности». Видимо како фанатици убијају хришћане на Блиском истоку, како либерализам Европске уније задаје ударце темељима православног живота у Грчкој, Бугарској и Румунији. Како пуца, али се још увек држи братска Србија...
Ако руски народ и руска држава нестану или се растворе, то ће значити да се Православље претворило у ништавну историјску величину – и тада ће пут човека ка Богу бити тањи од власи. Наш народ ће без Православља изгубити и душу, и лице. А Православље ће се без њега смањити до величине секте. Управо зато је сасвим јасно да бринући се за наше јединство и развој патријарх Кирил испуњава не само дужност пастира већ и патриоте и државног делатника.