Протојереј Олег Стењајев
Протојереј Олег Стењајев је један од познатих савремених свештеника Руске Православне Цркве. Дуги низ година ради као мисионар у земљи и иностранству. Познати је хришћански проповедник и аутор низа публикација посвећених библијској анализи и актуелним проблемима повезаних са животом Цркве и друштва.
Аутор је књига посвећених сектама, као што су: „Ко су кришнаити?“, „Ко су Јеховини сведоци?“, „Дискусија с Јеховиним сведоцима“, „Рехабилитација лица пострадалих од делатности нетрадиционалних религија“ итд. Отац Олег такође даје коментаре на библијске текстове у књигама „Беседе на Саборну посланицу светог апостола Јакова“, „Беседе о проповеди на гори“, „Беседе на књигу Постања“, „Беседе на Апокалипсу“, „Беседе на књигу о Рути“ итд.
У свим овим књигама, од којих су многе настале на основу предавања и беседа одржаних с парохијанима, говори се живим језиком, све теме се обрађују на основу учења светих отаца и повезују са савременим догађајима, поткрепљеним конкретним примерима, што текстове чини врло актуелним и упечатљивим. Осим тога, о.Олег поседује изванредан осећај за шалу и способност да на веома озбиљне теме говори приступачним и разумљивим језиком називајући ствари својим именима. Неке од његових књига су издате на српском језику, а наши читаоци су имали прилике да се упознају с неким његовим текстовима који су објављени на порталу „Православије.ru“ у току претходних година. У књизи аутобиографског карактера „Занимљиви живот православног мисионара“ говори се о животу о.Олега и може се стећи слика о животу православних верника у Совјетском Савезу и данас.
***
Бакин матријархат
Рођен сам 8. априла 1961. године у Подмосковљу, у граду Орехово-Зујево који је овако звучно име и градски статус стекао захваљујући спајању старих села Орехово и Зујево. У једном од њих своју делатност је започела династија Морозов, која је припадала старом обреду, и која је нашем граду касније оставила у наслеђе неколико фабрика, болницу, турско купатило, позориште и такозване „касарне за раднике“.
У детињству сам имао прилике да боравим у овим пријатним касарнама с огромним заједничким ходником и подједнако импонзантном заједничком кухињом у којој су на стално ужарене пећи стављане посуде од ливеног гвожђа с дугачким ручкама. У кухињама је било и шпорета на керозин за брзу припрему хране. У пећима које су се стално ложиле у посудама од ливеног гвожђа кувало се право домаће млеко с руменом и дебелом корицом. Кухиња и ходник били су испуњени мирисом пецива.
Омиљено дечје место у свакој соби био је дашчани лежај изнад пећи на који су водиле просте мердевине. Лежај је био застрт вуненим јорганима с перјаним јастуцима набацаним одозго. Ту су фабричка дечурлија спавала и збијала несташлуке.
Моја бака по очевој линији, Ана Стењајева, од детињства је радила у једној од морозовских фабрика. У 19. морозовској касарни живели су Крјукови – Вјачеслав и Зинаида са синчићем Александром, мојим братом од тетке. Зинаида је била моја тетка, мамина сестра, и у младости је живела обичним световним животом, али је после своје педесете године постала религиозни центар наше породице, преузевши на известан начин штафету од своје мајке.
Моји родитељи – отац Виктор Иванович Стењајев и мајка Галина Јегоровна, девојачко презиме Журављова – су се венчали и ја сам се родио у законитом венчаном браку, на чему сам посебно захвалан својој баки по мајчиној линији Матрјони Фјодоровној Журављовој. Бака је била мајка неколико деце, држава јој је присвојила звање „мајка-хероина“ и сва деца су се ступајући у брак на њено инсистирање обавезно венчавала. „Прво да се венчате,“ – говорила је чим би се поменуло заснивање нове породице. А бакина реч је за све била закон – у нашој породици је владао прави бакин матријархат.
Стицај околности је био такав да је бака у то време била у материјалном погледу најимућнија од целе наше родбине; може се рећи да су сви зависили од ње и зато се ништа није радило без њеног пристанка и одобрења. Њен родитељски углед поткрепљен овим битним елементом, није се доводио у питање, јер тих година је већина људи живела више него скромно, могло се десити да људи немају новца ни за основно, и тешко да су себи дозвољавали било који други „деликатес“ осим чајне кобасице.
Међу децом из Орехово-Зујева у то време је колала једна шаљива питалица:
– Иде нешто дугачко и зелено, мирише на кобасицу – шта је то?
Одговор је гласио:
– Шинобус Москва – Петушки се враћа у Орехово-Зујево.
Бака је радила у храму, чистила је и припремала све за крштење и пошто су у граду тада постојали само један православни храм и један молитвени дом за припаднике старог обреда, а верујућих је било много, запослени у храму су примали врло солидну плату за оно време, много већу од већине људи у Совјетском Савезу.
Тако је бака код нас била најимућнија и најсамосталнија. Мислим да је Бог то уредио по промислу, јер захваљујући таквом њеном изузетном положају и угледу међу децом, а затим и унуцима у нашем роду су сви били венчани, сви су били законито рођени и сви су били крштени. Она се такође бавила нашим верским образовањем, причала нам је о значају сваког верског празника, учила нас је молитвама и читала нам је Нови Завет.
Сачувале су се фотографије из различитих године на којима је моја многобројна родбина сликана на прагу орехово-зујевског храма Рођења Мајке Божје у тренуцима најважнијих породичних догађаја – ту су се сви венчавали и крштавали, ту сам и ја крштен.
Мој отац у младости није био религиозан човек. Понекад је пребацивао мами због крстића и молитава, а посебно због тога што је морао да пристане на сопствено венчање. То је било време летова у космос и многима се чинило да религија више никоме није потребна и да ће сваког часа постати ствар прошлости.
Мама и отац су се касније растали, али ме је он често обилазио, доносио ми је поклоне. Вери се вратио тек у зрелим годинама, долазио је у парохију у којој сам тада служио и хвала Богу, причешћивао се.
Мама је, колико ми се чини, увек била религиозна, али као што се данас каже, није била уцрквљена. Никад није скидала крстић и кад смо живели у Москви у близини храма Свих Светих на Соколу водила ме је тамо на службе.
Али вратимо се успоменама на године детињства.
Тада смо живели на обали река Кљазме, између биоскопа „Родина“ (домовина, прим. прев.) и градске милиције, у својој кући број 15 на такозваном Подгорновском друму. Међутим, сачувао се само тако звучан назив „друм“ – у ствари, ту су биле свега четири куће.
Сва наша многобројна родбина је, наравно, живела засебно, али се кућа на Подгорновском друму сматрала главном – у њој је живела бака и ту су се сви окупљали разним породични поводима. Такође сам имао много браће и сестара од тетака, ујака и стричева, и често је била довољна само наша родбина за два фудбалска тима. Истина, тимови нису били велики, по петоро играча. Девојчице су такође играле, на пример, моја сестра Љиља, на крштењу Лидија, је веома волела да игра фудбал.
Имали смо три пса која су живела у дворишту. И кад бих ујутру истрчао из куће они су одмах почињали необуздано да скачу и да јурцају око мене, с њима сам трчао до реке, па кући. То је било право одушевљење! Један од паса је био расни немачки вучјак Тарзан, али наравно, није био дресиран (није имао ко тиме да се бави), другог – малог, риђег и пуфнастог уличног пса ми је поклонила мама. Звао се Бантик (машница, прим. прев.). А трећи мешанац, бескућник и без имена, дошао је некако случајно и остао је да живи код нас. И сва три пса су непрестано трчала, скакала и радовала се свом псећем животу, а ми, деца, смо били око њих.
Узгред речено, ја се врло негативно односим према томе да пси живе у самој кући или у стану. Пас је животиња која веома воли да се креће, потребна му је ширина, могућност да трчи, скаче и прави несташлуке до миле воље, да осећа одређену слободу, он пати у затвореном простору – то су за њега врло наказни и неприродни услови за живот.
Код нас су живеле и мачке. Мачке су биле изузетно одане породици и то су демонстрирале у свакој згодној прилици. Рецимо, мачка ухвати пацова или миша и пре него што га поједе, донесе га и стави на праг – чека похвалу. После тога би бака или неко други изашли и налили јој млеко за усрдност.
Олег са маjком Галином
У пролеће, кад би се река Кљазма разлила све до наше куће, преплавивши воћњак и ивицу баште, правили смо сплав од закуцаних дасака и пловили њим између вишњи, а наша дечја срца су била пуна среће. Пред долазак лета обилато су цветали миомирисни жбунови јоргована – покрај фасаде куће која је гледала у свет кроз три прозора, код летње кухиње где је стајала пећ коју је сазидао деда Јегор, и покрај терасе на којој сем волео да спавам лети.
Кад би сазреле вишње кућу би испунио мирис куваног слатка, и деца која се нису одвајала од овог слатког процеса одмах су добијала шећерну пену.
Овакво детињство – у својој кући, на обали реке, у општењу с природом и животињама – сматрам срећним.
***
Од малих ногу смо васпитавани у вери. Будили смо се и тонули у сан уз звуке бакине молитве. Она се увек молила врло дуго, никад се није ограничавала правилом. И стално је набрајала имена људи за које се молила, тада сам био запањен овим њеним свешчицама с бескрајним списковима – имена, имена, имена... Бака је веома волела да чита Јеванђеље. Имали смо старинско Јеванђеље (Нови Завет). Молитва и читање, читање и молитва – за њу је то на известан начин представљало једну целину.
– Кад се молиш, обраћаш се Богу, али само ти причаш, и то је монолог, – објашњавала је. – И можда се овај монолог неће узнети изнад плафона. А да би се добио дијалог молитву треба сјединити с читањем Јеванђеља – онда ћеш добити одговоре на своја питања и то је већ прави дијалог. Човек треба да се моли читајући Свето Писмо и да се, читајући Писмо – моли.
Можда је то био део поуке неког подвижника из времена пре револуције, јер се бака ових речи сећала још са часова веронауке које је похађала у царско време. Причала је да су им веронауку предавали студенти богословије који су долазили на распуст и држали наставу деци са села. Очигледно, предавали су врло темељно и ваљано да ме је она често запањивала својим скоро богословским знањима и дубоким размишљањима.
У детињству смо се причешћивали и више него редовно. Као прво, као што сам већ поменуо, на бакино инсистирање сви су били венчани, а после, кад су наше мајке биле трудне, захтевала је да се што чешће причешћују.
– То је прилика да се дете причести, пошто још није крштено, у мамином стомаку, – говорила је.
А кад смо имали 5-7 година ми, браћа и сестре од тетака и ујака, недељом или на празнике смо се окупљали и сви заједно смо ишли у храм. Обично смо улазили кроз десну певницу и у реду смо ишли преко солеје до амвона да се причестимо. Прво су ишла старија браћа, а за њима сви остали по узрасту – млађи, и још млађи, на крају најмањи, шесторица, и Љиља, моја сестра. Свештеник би се окренуо према нама с амвона и посебно би нас причестио.
Причешћивање је најјачи утисак који носим из детињства: Небеска сладост, сусрет с Најслађим Исусом.
Били смо дубоко и чврсто убеђени у то да после Причешћа три дана не сме да се пљује. Па, били смо деца. Ако би неко, не дај Боже, случајно пљунуо другог дана, хватао би се за главу и говорио: „Јаој, све сам изгубио, све сам изгубио!“ У нама је постојало извесно сујеверје, али смо захваљујући њему схватали да је Причешће светиња и да га треба чувати. Ако се одрастао човек чува уздржавајући се грубих грехова и падова, за нас је главно било да не пљујемо. Чак не могу рећи ко нас је томе научио, највероватније бака, али то је за нас била права заповест. Христос је казао: иди и више не греши (Јн. 8, 11), а нама су рекли: „немој да пљујеш после причешћа“. И ми смо у складу с тим живели, учили смо да чувамо и штитимо светињу.
„Ваше време је прошло!“
Орехово-Зуjево. Фабрика. 1970-те
За Васкрс је у време Совјетског Савеза око храма увек била жива ограда од милиције, некаквих активиста, чланова дружине с повезима и наставника. Жива ограда се могла састојати и од два кордона. Наставници су заустављали децу, записивали су презимена, назив школе, разред. Бака нам је због тога увек говорила да дођемо сат или два пре службе, одредила би тачно време и изашла да нас дочека. Једном смо кренули на васкршње бденије кроз овај „кордон“ и нека тетка нас је дохватила, зграбила нас је и почела да виче:
– Куда ћете? Деца не смеју! У коју школу идете?
Бака је искочила и почела да нас вуче код себе, само што нас није превукла. Одједном овој тетки прискочише у помоћ припадници дружине, фабрички радници, осим нас, ту су биле још две врло значајне фабрике – „Респиратор“ и „Карболит“. Међутим, бака нас је ипак отргнула, прво једног унука, затим другог, па трећег.
Припадници дружине јој се обраћају вичући:
– Шта то дозвољавате себи?
Она им одговара:
– То су моји унуци!
И још им је рекла:
– Ваше време је већ прошло...
Запамтио сам овај утисак, да свет као да нас вуче на једну страну, безбожну, а бака на другу, Христову.
Не знам како ду старији људи знали да је време богоборства већ на измаку, али сам често имао прилике да чујем од њих:
– Ви ћете дочекати време кад ће храмови бити отворени, чуће се звоњава звона. Сви ће ићи да се венчавају, али више неће бити вере као што је садашња.
А наш звоник је тада био замандаљен. Скоро сви звоници су у совјетско време били затворени: није било дозвољено да се звони, чак је постојала специјална судска одлука о томе да звоњава звона неким људима смета да „усредсређено слушају радио и да пажљиво гледају телевизију“. Дословце је тако било формулисано.
Бака нас је отргнула у загрљај благодати Божје те васкршње ноћи, причестили смо се и ишли кући после службе. Старија браћа сложно иду испред нас и размишљају.
– Наравно, ова учитељица ће умрети за три дана.
Ми, млађи слушамо, а ја кажем:
– А зашто ће умрети?
– Па како не разумеш?
– Али није пљувала, – наставио сам да размишљам, – а то је за нас главна заповест! – А није се ни причестила, она не верује у Бога
– Није важно, спречавала нас је да се причестимо, значи, мора умрети за три дана.
Не знам шта је после било с учитељицом, али сам запамтио овај разговор с браћом.
***
Бака је била одбегла у смислу да су кад је почела револуција њени родитељи били приморани да купе документа и цела породица је под туђим именима морала да се крије од власти, јер су племиће и све богате људе уопште у то време жестоко прогањали. Могуће је да је бака била племићког рода, мислим из околине Оренбурга. Наводно, неко из нашег рода је био генерал-губернатор од степских оренбуршких племића. Деда ју је зато звао „степска“. У време мог детињства на ову тему се није разговарало и чак не знам које је било њено право презиме. Њено промењено девојачко презиме је било Верстакова, а касније, кад се удала за мог будућег деду Јегора Аркадјевича, постала је Журављова.
Бака ништа није говорила о свом пореклу, али је фотографију царске породице чувала отворено, на видном месту, поред икона. Једном је код мене дошла учитељица и затекла је следећу слику: на зиду висе иконе, нешто мало ниже је фотографија царске породице, а испод свега тога седим ја и читам Библију... Учитељица само што није пала у хистерију. И бака је тада и њој рекла да је њихово време истекло и да ће сад верници да гаје своју децу и унуке онако како сматрају да је исправно.
Реч „комуниста“ је за њу била погрдна и ако би рекла за некога да је комуниста то је значило да не треба да му прилазимо, да разговарамо с њим и да одговарамо на његова питања. Ако би за некога рекла да је комуниста, то је било готово – врата наше куће су за њега била затворена. Бака се у разговорима с нама, својим унуцима, често дотицала озбиљних тема, али је говорила једноставно, приступачно и разумљиво и многе њене речи сам запамтио за цео живот.
Једном је приметила да једем сир с ножа. Негодујући ми је рекла:
– С ножа су јели Римљани који су разапели Христа!
Касније сам сазнао да је то заиста био обичај старих Римљана. Како је све то знала?
Захваљујући коме сам поверовао у Бога
Околности су биле такве да се мојим васпитањем највише бавила управо бака, јер се мајка после развода од оца преселила у Москву да ради и живи. И сад схватам колико је важно то што ме је у предшколском узрасту гајила бака.
Касније, кад сам био на богословији, у неколико наврата сам правио анкету: „Захваљујући коме сте поверовали у Бога?“ Нисам нашао ниједног богослова који је поверовао у Бога захваљујући свештенику или преко оца, у ретким случајевима је то била мајка, него је већина поверовала управо захваљујући баки. Тада сам почео да се сећам свог детињства и дошао сам до закључка да су баке најефикаснији мисионари. Јер оне гаје децу у предшколском узрасту, у време кад се формира човеков поглед на свет. У школским годинама се већ укључују родитељи, а пре школе се унуцима баве баке, и оно што оне посеју у свест унука касније им остаје до краја живота.
Зашто је Русија била покрштена? Кад је Свјатослав Игоревич ишао у ратне походе није му било до деце, а имао је тројицу синова, између осталог и Владимира. И кнегиња Олга, њихова бака је углавном проводила време с њима. А кад је кнез Владимир бирао веру, како пише Нестор Летописац, одлучујући аргумент је био: „И моја бака, најмудрија међу женама, изабрала је ову веру.“ Односно, он је био бакин унук. И премда је растао и одрастао као паганин, одјек ових разговора с баком заувек му се урезао у свест. Зато мислим да је најефикасније мисионарско служење – преко бака. Општим и дружим се с неким архијерејима и могу да посведочим да су то већином бакини унуци.
Чини ми се да на мисионарске конгресе обавезно треба позивати верујуће баке, посебно из породица у којима има много деце како би размењивале искуство, пре свега међусобно.
Добро се сећам да сам своје прве, главне молитве „Оче наш“, „Богородице Дјево“ и „Вјерују“ научио док ме је бака носила на кркаче. На кркаче ме је носила у јаслице, касније ме је водила за руку у вртић и успут је све време понављала ове молитве. Кад сам научио прву молитву „Богородице Дјево, радујсја“, одвела ме је код својих другарица у један тајни стан, скоро у катакомбе, попеле су ме на табуре и ја сам прочитао ову молитву. И ту су биле такве баке из старог режима – моја бака је изгледала младо у поређењу с њима – неке царске баке, највероватније племићког порекла. Да, ја сам још затекао те праве царске баке – то су биле жене које су имале сјајно образовање, које су знале по неколико језика. Живеле су у врло сиромашној, разрушеној кући – може се рећи да их је совјетска власт озбиљно опљачкала.
Имали смо комшиницу племићког порекла – Таисију Јефимовну, баба Тоњу, која је живела с болесном и веома старом сестром. Њихова кућа је била поред наше и ја сам често свраћао код њих. Таисија Јефимовна је читала на разним језицима. Дешавало се да седи с књигом у башти, ја приђем, завирим, а она ми објашњава: „ово је на француском“ или „ово је на немачком“.
И све ове жене су биле врло религиозне, просто су живеле у томе, то је био њихов природни живот.
***
Моја бака Матрјона Фјодоровна Журављова је у младости живела врло сиромашно. Скоро до педесете године – то је било још у Белим Колодезима – носила војнички шињел, јер није могла да купи капут. Радила је у локалном колхозу, а касније, кад су се преселили у Орехово-Зујево, неко време је радила као чистачица у циркусу, због чега је деда касније могао да је зове „циркузанерка“. Звао ју је „степска“ и „циркузанерка“. Касније је почела да ради у храму, такође као чистачица, и ту је радила све до смрти.
Бака је све нас учила молитвама и сећам се како ми је савијала прстиће – никако нисам могао правилно да спојим три прста – узимала је моје прстиће и показивала ми је како треба. Читала нам је Јеванђеље наглас, стављала је велике наочари с рожнатим оквиром и читала је и то је било нешто необично. А кад ју је због шећера вид већ потпуно издао – и ја имам дијабетес, то нам је наследно, – молила ме је да ја читам. У то време сам имао већ дванаест година и изражајно сам читао Јеванђеље на руском језику.
