Деда

Занимљиви живот православног мисионара

Мој деда по оцу Иван Иванович Стењајев био је мобилисан у активну војску 22. јула 1941. године и убрзо је погинуо на Лењинградском фронту.

    

А деда по мајци, Јегор Аркадјевич Журављов, рођен је у селу Марковска (завичај кнежева Кропоткина) у Шатурском рејону у Московској области. У младости је деда живео у близини Коломне, у том крају се и упознао с баком чија је фамилија живела недалеко од Коломне у Белим Колодезима, сад се ово село зове Озјори.

У Белим Колодезима је била црква Успења Пресвете Богородице која је затворена 1938. године, а звоник је срушен. Деда је причао да је кад су сељаци кренули да затворе храм и да руше звоник, активисти који му је предложио да иде с њима „дао по лабрњи“. Бака Матрјона се тада много секирала за мужа и плашила се да га не ухапсе за „напад на активисту“. Плакала је, молила се и све је добро прошло.

Деда је причао да се ниједан од оних који су затворили храм и рушили звоник није вратио кући из рата.

Отуда, из Белих Колодеза наш род и води порекло. Једном сам био тамо кад је умрла једна наша блиска рођака. Било ми је веома занимљиво да обилазим крај у којем су рођене моја мама и моје тетке Зинаида, Валентина и Тамара, и где су живели моји други рођаци.

Мој деда, Јегор Аркадјевич, је пре Другог светског рата већ имао неколико деце. Мобилисан је у активну војску и 1942. године је доспео на Лењинградски фронт, где је ратовао све док није пао у заробљеништво у марту исте године. Сећам се како ми је причао о „кукавицама“ – финским снајперистима који су врло прецизно погађали наше. Попели би се на дрвеће, маскирали и кријући се иза грана као да су правили „гнездо“ због чега су и названи „кукавицама“.

    

Деда је причао да је међу овим снајперистима било бивших руских официра који нису хтели да прихвате совјетску власт и који су одмах после револуције прешли на страну Финске.

Финска је тада остала последње острвце некадашње империје, недостижно за бољшевике, где храмове и царске споменике нико није дирао, где су се сачувале све библиотеке. Тамо се и данас у јавној библиотеци може наћи црквена периодика која се издавала пре револуције и премда данас има мало Финаца који знају руски језик све књиге се брижљиво чувају. То је царско васпитање.

    

И мој деда је пао у заробљеништво. Ево како се то десило. Водила се битка, снајперисти су прецизно гађали: пуцањ – убијен човек, пуцањ – убијен човек, пуцањ – убијен човек. А наши ништа не виде, пуцају хаотично по дрвећу и готово – немају више патрона. Деда је већ почео да пузи до убијених црвеноармејаца тражећи патроне, али ништа није проналазио... Онда су кренули „Финци“, прилазили су човеку који лежи, шутнули би га, и ако се не помери, још једном су пуцали у њега ради сваке сигурности. Ако би био жив, подигли би га, одвукли некуда и тамо испитивали.

Деду су одвукли у штаб и тамо је један од Немаца на чистом руском језику почео да га испитује, можда је то био бивши царски официр. Деда је касније прошао кроз три немачка концентрациона логора и Немци су га само на првом испитивању ударили у лице, после га никад нико ниједном није дирнуо све до последњег дана у заробљеништву. Много је гладовао, имао је дистрофију, али га нису тукли.

    

           Деда је ово повезивао с тим што је 1938. године одбио да руши храм, али је вероватно постојао још један разлог... Деда је у току целог рата изговарао једну исту молитву: „Помјани, Господи, царја Давида и всју кротост јего.“ Ову молитву га је научила бака, говорила му је:

– Ти не можеш да се обраћаш директно Богу, јер си слаб и лакомислен човек, – тада је био млад, – моли се преко Давида, зато што је цар Давид друг Божји. Бог воли Давида.

Он се управо тако молио у нади да ће му Бог помагати и прошао је три концентрациона логора и побегао је.

Пред крај рата послали су их из концентрационог логора негде код Риге и натерали су их да ваде из земље лешеве убијених Јевреја који су били закопани у слојевима, због нечега наизменично с брвнима. Вадили су их из земље и спаљивали – брвна заједно с лешевима.

Немци су тако заметали трагове – плашили су се да ће се открити њихови злочини. Деда је вадио из земље полуиструлеле лешеве, између осталог, жене и децу – а и сам је имао дете, и говорио је: „То ме је просто дотукло,“ – толико је то морално тешко. „Трудио сам се да их сахрањујем с љубављу. То је једино што сам могао да учиним за њих, зато што је страшно видети сва ова тела.“ И све време је понављао: „Помјани, Господи, Давида и всју кротост јего.“

А на крају рата, док је био у Немачкој, побегао је из заробљеништва.

    

Пребациваи су их из једног логора у други, а Немци више нису имали довољно чувара који би били у узрасту за мобилизацију и чували су их неки старци и момци их Хитлерјугенда, али сви у униформи, и наравно, наоружани. И један младић, чувар, је набрао вишње у свој шлем и пролази поред њих и једе. Мој деда му је показао прстима, да има, вели, „петоро клајн“ – односно имам петоро деце (моја мама и три тетке и ујак Владимир). А овај му погледом показује: „Добро, прескачи банкину.“

Заробљеници су се договорили да ако постоји могућност за бекство не беже у гомили – све ће их поубијати. Побегну један-двојица и готово – остали стегну зубе и иду даље.

– Прескочио сам банкину, за мном још двојица, – причао је деда. – Лежимо притајени, ни живи, ни мртви, и стално се чују кораци, само иду.

Чинило им се да су све до ноћи непрекидно ишле колоне заробљеника с чуварима, шушкајући обућом, али је вероватно да су били нервно исцрпљени и да је то била слушна халуцинација. Ноћу су се пренули, извирили су – нема никога, унаоколо је тишина.

Почеше да трче, тамо је расла некаква бела репа, почели су да ваде корење и да једу – јер били су страшно гладни, само што нису умрли од исцрпљености. Један од њих, искусан у тој ствари, појео је мало и оставио, окренуо се према деди и почео да му отима репу.

Чак је и ударио деду:

– Немој много да једеш, умрећеш.

Деда је пао, лежи без снаге, а овај је бацио репу даље од њега и кренуо према другом, али је овај други видео да хоће да му узме храну и почео је да бежи.

– Умрећеш, немој да једеш! – викао је овај човек здравог разума, али онај није послушао, побегао је далеко, најео се до миле воље и после је умро, везала су му се црева. А деду је овај „агресивни“ мудрац спасио, и после су њих двојица заједно ишла из Немачке на исток, према домовини. Ишли су ноћу, а поред је била већ ослобођена Пољска.

Једном су наишли на мали немачки салаш, почели су да гледају да ли ће можда моћи да набаве неку храну. Гледају, изашла је девојка, лепа „Немица“ с плетеницом. Села је да ради неки ручни рад и одједном је запевала руску песму. Схватили су да је то наша девојка и почели да јој вичу из жбуња:

– Кћери, кћери!

Она остави шиће, устаде и приђе им:

– Јесте ли ви наши?

Они кажу:

– Јесмо, ми смо ратни заробљеници, побегли смо...

– Чула сам, чула сам! Последњих дана су тражили с псима неке који су побегли, али немојте да се плашите, идем да кажем газди и он ће вам помоћи.

– Слушај, – кажу они, – па он ће нас издати полицији!

– Неће, он је верник, осим тога, мрзи Хитлера зато што су му деца мобилисана и погинула су у Русији. Мрзи нацизам, он ће вам помоћи.

Позвала је свог газду и он их је примио; окупали су се, пресвукли, скували су им ретку супицу да се мало опораве – у принципу, доспели су на добро место. Девојка је била Рускиња, отерали су је у Немачку на почетку рата, кад су многе младе тамо одводили у ешалонима као радну снагу. Неколико година је живела на овом салашу и већ је прилично добро знала немачки језик, па им је преводила разговоре. Испоставило се да је газда заиста добар католик, родом из Минстера, на зиду му је висила фотографија католичког бискупа и објаснио је да је то његов наставник који је такође био против Хитлера. Мислим да је то био познати Клеменс фон Гален, једини бискуп у целој Немачкој који је отворено разобличавао нацизам и који се залагао против еутаназије психички болесних Немаца.

Газда салаша је обећао да ће их крити док не дођу наши, али су у суседним градићима и салашима учестале провере и претреси. Ситуација је постајала опасна и морали су да оду. Газда их је замолио да му напишу захвалницу како би им кад дође совјетска војска показао доказ своје лојалности.

Опскрбили су их свим што им је било потребно и почели су да иду даље на исток одакле је већ надирала Црвена армија. И једном су заноћили негде у жбуњу поред пута, одједном чују клопарање, брујање мотора, тенкове, кола. Скупили су се испод овог жбуња до земље и мислили да им је дошао крај – то је потера, сад ће их открити, ухватити. Одједном виде: прашина се слеже и – црвене звезде на тенковима...

Ми, причао је деда, излазимо, трчимо са сузама према тенковима, а тенкисти окрећу цеви према нама. Вичемо:

– Наши смо, наши!

Кад ето ти, одведоше их у специјално одељење:

– Шта сте ту радили, лизали чизме Немцима?

Али један специјалац из Смерша („Смрт шпијунима“) каже:

– Ма погледајте их, душа им је у носу. Зар су то издајници?

А на нама је, причао је деда, сва одећа коју смо добили на салашу, висила као на офингерима, а такви мушки бројеви нису ни постојали.

    

Неко време су деда и његов пријатељ с којим је побегао, провели на лечењу у војној болници на територији Пољске, а касније им је враћено војно звање редова и послати су на економију где је мој деда до краја рата колима возио воду за неке војне потребе. Због здравственог стања му нису дали ништа друго.

Кући се, после победе и демобилизације, вратио у униформи совјетског војника- победника и чак је донео кофер пун трофеја. Бака је говорила:

– Какве глупости!

Ту су биле немачка усна хармоника, неке кашике, абажур, чак и стара хаљина, скоро исфлекана. Неке неозбиљне ствари, бака се много смејала кад би се сетила. Заплењену хармонику сам касније ставио у кључалу воду да је „оперем од Немаца“ и покушавао сам да је свирам.

    

Деда је још дуго користио неке немачке речи и изразе и кад би наго ушао у собу понекад је говорио:

– Хенде хох!

С времена на време је изговарао и друге реченице које је научио у концентрационом логору. Иако су се, по његовим речима, Немци у концентрационом логору налазили само у спољашњој чуварској служби, док се унутрашња састојала од Украјинаца, мислим, сепаратиста из западних крајева.

– Бојали смо их се, – причао је деда, – Немаца се нисмо толико плашили.

Мој деда је после рата радио као зидар пећи, људи су га молили и он је ишао по кућама и правио је пећи, а само је краће време радио у државној служби: био је чувар у нашем биоскопу „Родина“. Дежурао је ноћу. Наша кућа се налазила поред и ми бисмо понекад отрчали до њега, пустио би све нас, своје унуке, па смо јурцали по спратовима, то нам је било занимљиво.

Протојереј Олег Стењајев

Са руског Марина Тодић

6/29/2021

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×