Увек сам гајио љубав према старим стварима, према старим иконама и књигама. У наш храм Рођења Мајке Божје људи су често доносили старе књиге, ако би, на пример, неко од укућана умро и у породици више није било верника. То су најчешће била издања припадника старог обреда и издања из времена пре револуције. И ја сам говорио баки:
– Ако неко донесе неку књигу, дај ми је.
Оне у храму никоме нису биле потребне и у најбољем случају су просто сакупљале прашину негде у ћошку. Једном ми је рекла:
– Донели су неку дебелу књигу, иди и узми је, налази се у крстионици.
Одмах сам отрчао, гледам – књига преподобног Јефрема Сирина из XVII века, велика, у две боје, с црвеним словима у наслову – право ремек-дело!
Узео сам књигу, носим је – а са мном је био друг из детињства, Андреј Федулов – у сусрет нам долазе људи који су се упутили у храм и кажу:
– Шта, мазнули сте је из храма?
Мислим: „Само да је што пре донесем кући, иначе ће ми је још одузети!“ Од малих ногу се оваква љубав према старим књигама уселила у моје срце, толико су ме занимале.
Отприлике у то време у нашој кући се појавила и прва Библија – тада сам имао дванаестак година – пре тога смо имали само Нови Завет.
Долази код мене једном мој други друг из детињства, Сергеј Шустров, који је живео у близини, у Улици Гагарина (сви смо били вршњаци) и каже:
– Слушај, имам једну занимљиву књигу, дођи да видиш, можда ћете је ти и бака да је купите.
Отишао сам да видим, улазим код њега, а кад тамо – огромна Библија из времена царице Јелизавете. Никад пре тога нисам видео тако велику књигу. Питам:
– Шта је то, стварно књига?
Он каже:
– Јесте, књига.
– Па нема таквих књига, – кажем му сумњичаво.
Одговара ми:
– Погледај, па ћеш видети.
Почео сам да гледам и схватио сам да је то Библија. Чуо сам ту реч. Бака је говорила:
– Ми имамо Јеванђеље, а постоји још и Библија, тамо су све књиге сакупљене уједно.
Питам Сергеја:
– А пошто бисте нам је продали?
Он каже:
– Па, за 15 рубаља.
Наравно, за мене је то био огроман новац.
– Идем да питам баку, – кажем му.
Дотрчавам код баке:
– Сергеј Шустров продаје Библију, умрла му је бака и та књига је остала. Тражи 15 рубаља и пита да ли ћемо ми да купимо. Ако нећемо, понудиће је неком другом. Сад ће доћи да види да ли се слажемо.
– Да те не преваре твоји пријатељи? – каже бака. – Узеће паре и готово.
Долази Сергеј и то не оног дана кад сам га очекивао, него наксутра.
– Однео сам је код твог брата од тетке, Сергеја Хромова, – каже неочекивано, – код њега је.
Идем код брата у други крај града (бака ми је дала новац), долазим, а брат ми каже:
– И шта, хоћете да купите књигу?
– Хоћемо, – одговарам и дајем му 15 рубаља.
Он је књигу вешто упаковао у новине и ставио у велики цегер – готова ствар!
– Хоћеш ли моћи да је донесеш?
– Наравно да ћу моћи, – одговарам.
Узео сам ову огромну Библију, изашао на хладноћу (била је зима) и ушао у аутобус. На следећој станици у аутобус је ушла гомила народа, стоје око мене и гурају ме. Седим, на коленима ми је Библија и пожелео сам да је људи виде. „Нека се – мислим, – обрадују што неко има Библију,“ и мало сам исцепао крајичак новина као случајно.
Један човек је то видео, па рече:
– Јеси ли неки врачар? Носиш некуд „црну магију“?
То ме је много заболело. Мислим – зашто сам то урадио? Али у мени се одједном родила нека жеља за мисионарењем – хтео сам да поделим своју веру с људима, да је посведочим.
– То је Библија! – кажем му.
Изашао сам из аутобуса на својој станици, ушао у кућу са студени, бака ставља наочари:
– Хајде, покажи ми.
Скидам новине, она је у међувремену застрла сто специјалним столњаком који је увек стављала кад чита Јеванђеље. Ставили смо ову огромну Библију, отварамо је – кад ето ти! – написана је на црквенословенском.
Бака каже:
– Јао, па све је на словенском! То је вероватно од гусљака!
Загледао сам се и видим: слова су ми позната – имали смо молитвеник на црквенословенском.
– Бако, – кажем, – ја ћу да ти преводим. Читаћу ти и преводићу.
– Па добро, пробај, можда ће ти поћи за руком.
У ствари, Библија из времена царице Јелизавете је прави канонски текст који је Руска Православна Црква прихватила. Заправо, само црквенословенски текст има канонски значај. Кад је рађен превод на руски језик формулација Синода је гласила „Ради читања код куће у побожности“. И ако узмете било који богословски рад из XIX века, видећете да се Свето Писмо у њему цитира искључиво на црквенословенском језику. Тек у ХХ веку су се појавили аутори који су почели да цитирају руски синодски текст, међутим, сматрало се да то није академски.
Сусрет с Библијом на црквенословенском ми је дао много. Чак мислим да не бих постао свештеник да је моја прва Библија била на руском. Јер, кад дете чита Библију на руском, у њему се рађа илузија да све разуме. А овде је требало да читам пажљиво, да размишљам о тексту, и моје прво искуство тумачења Светог Писма је било управо онда кад сам читао баки на словенском, и кад ми је говорила:
– Објасни ми.
И ја сам почињао да преводим, односно да дајем једноставан коментар.
Као што сам већ помињао, пре тога смо имали Јеванђеље на руском, иако је било из времена пре револуције, и наравно, ја сам га отварао, али нисам имао нарочиту жељу да седнем, да читам и да размишљам. Чинило ми се да све разумем и да то могу да прочитам у сваком тренутку. А текст на црквенословенском приморава човека да се усредсреди, да размишља.
Због тога кад млади људи који не верују у Бога долазе код нас у храм и питају од чега да почну, ја им поклањам мало Јеванђеље на црквенословенском. Гледају ме зачуђено.
– Хоћу ли разумети?
– Наравно, – кажем, – читаћете и разумети црквенословенски – то је кул!
Један младић ми је после причао да је почео да носи мало Јеванђеље на црквенословенском на факултет и другови су га са занимањем гледали:
– И шта, разумеш?
Он:
– Да, разумем.
Ето, тако се мало разметао. За младог човека је то значило много више него да просто чита Јеванђеље на руском.
