У Орехово-Зујеву сам живео до шеснаесте године, после сам се преселио у Москву код маме и очуха. Сви смо имали пријаву боравка у Москви и добили смо стан. Ишао сам у школу за радничку омладину, хтео сам да радим и касније сам радио у струци токар-металостругар-металоглодач у фабрици за делове за радио која се налазила у крају под називом Октјабрско поље.
У то време сам стекао и првог духовника – био је то отац Димитрије Дудко.
Отац Димитрије Дудко
Имао сам 17 година, спремао сам се да служим војску, у мени су се рађала разноразна питања у вези с тим и вршњаци су ми једном рекли:
– Има један свештеник који се не плаши да разговара с парохијанима, чак радо разговара и с омладином, он ће ти одговорити на сва питања!
Свештеници су се тада плашили да разговарају с народом, посебно с омладином. Ако би младић пришао свештенику то се доживљавало као стопостотна провокација – од стране КГБ-а, МУП-а, с разних страна – и зато су нас свештеници просто избегавали.
Чак је постојао члан у Кривичном законику по којем је свештеницима било забрањено да разговарају с омладином, да организују предавања о Библији, да отварају школе веронауке за децу, односно, да се баве било каквим мисионарским радом. Мисионарска делатност је у принципу била забрањена, али кад је било реч о омладини и деци то је било отежавајућа околност и због тога је свештенику претило најмање три године робије. Такви су били уврежени шаблони и многи свештеници су настрадали управо због рада с омладином, зато што им се то приписивало као злочин. И кад сам сазнао да постоји свештеник који одговара на питања, одмах сам отишао у храм Владимирске иконе Мајке Божје у Виноградово где је он тада служио.
Оца Димитрија су тих година стално пребацивали из једне парохије у другу наводно „због кршења црквене дисциплине“ – совјетска власт се на тај начин борила против тога што је у парохијама стварао заједнице и што је разговарао с омладином. Међутим, ефекат је био супротан: онако би седео на једном месту и с једном заједницом, а овако је стално добијао нову и нову духовну децу. Говорио ми је:
– Видиш, пребацују ме с једног места на друго о трошку совјетске власти. Чак ни кад бих желео, не бих могао толико често да прелазим из парохије у парохију. А овако ми дају и решење и одобрење.
Он је то доживљавао као Божји Промисао, јер у свакој парохији је био свештеник који разговара с парохијанима и одговара на питања. То је изгледало овако. Ставили би кутију на којој је писало „За цедуљице“, односно за давање имена за помен за здравље и за покој душе. Поред су се налазиле оловке и папир и свако је могао да напише своје питање и да убаци у кутију – формално, нико ништа није могао да замери. А идуће недеље његова проповед се састојала у томе да је одговарао на ова питања. Притом се отац Димитрије врло пажљиво односио према ономе што је говорио. Никад није одговарао одмах, већ је сваки одговор припремао – имао је специјалне свеске у које је уредно записивао и питање и одговор. Религиозне књиге је у то време имало врло мало људи, а он је имао одличну библиотеку: свете оце, православну енциклопедију из времена пре револуције – и сва ова знања је неуморно преносио заједници.
Наравно, проповедао је у недељу и о празницима, али су људе заправо занимали управо одговори на питања. Чак је и своју прву књигу отац Димитрије написао у виду питања и одговора: „О нашем уздању. Беседе.“
Отац Димитрије је ухапшен у јануару 1948. године и осуђен је на десет година логора са следећих пет година ограничења права због тога што је 1942. године за време окупације објавио своје Божићне песме у новинама које су контролисале немачке власти.
Услед сурове обраде за време овог хапшења он је упутио отворено „покајничко“ писмо патријарху Пимену, а за време московске Олимпијаде одржао је „покајнички“ говор на телевизији после којег су му многи пријатељи окренули леђа... Међутим, парохијани су били верни свом пастиру. Управо у овом периоду сам се упознао с њим и никад због тога нисам зажалио.
После службе у храму сви смо се окупљали на чај код оца Димитрија. Тих година је обично било овако: свештеник протрчи и сакрије се од омладине, а код оца Димитрија је све било супротно. Ту су увек били дежурни млади људи и они су ме приметили кад сам први пут дошао у храм, пришли су ми и упитали ме:
– Да ли сте први пут у нашем храму?
Кажем:
– Јесам.
– А јесте ли дошли просто да погледате храм или вас занима још нешто?
– Ето, – кажем им, – чуо сам за оца Димитрија, хтео бих да га видим.
Одмах су ме отпратили до једноспратног парохијског дома иза храма. Улазимо: мало степениште води на први спрат и вијуга се даље. Има много људи, стоје чак и на степеништу, и неки не чују баш најбоље шта се дешава и о чему се говори у соби. Међутим, кад сам се ја појавио одмах су обратили пажњу на мене:
– Ово је нови, новајлија!
И почели су да ме гурају и да ме пропуштају дуж целог овог густог низа људи и посадили су ме баш поред свештеника. Он ме је одмах питао.
– Шта бисте желели да питате?
Отац Димитрије је изгледао врло занимљиво: имао је густу светлу косу која се благо коврџала и исту такву браду, и све то је уоквиривало његову главу као облак. А пошто је обично седео покрај прозора где је било више сунца изгледао је као да светли, као сунчани свештеник.
Кад сам се обрео у соби видео сам да је препуна народа: људи седе на свим столицама, на поду, на кревету, и попадија Нина свима служи чај. Ова слика ме је потресла.
А поред икона – фотографија цара Николаја Другог у белом мундиру, лепа, свечана. И то за време Брежњева!
Представили су ме:
– Ово је нови!
– Имате ли неко питање за мене? – упитао ме је отац Димитрије.
Мене је у то време веома занимала полемика с педесетницима који су живели у нашој близини, кад смо мама, очух и ја на лето одлазили у дрвену кућицу у насељу Ново Косино. Занимали су ме ови спорови, стално сам тражио неке нове аргументе за њих и зато сам пре свега упитао:
– Како треба разговарати са секташима?
– А да ли већ имате неког искуства?
– Да, – кажем, – имам. Недавно смо разговарали о поштовању икона.
– То је веома занимљиво, испричајте нам! – каже баћушка.
Извадио сам Библију – секташи су ми поклонили малу Библију, и то синодски превод, православни. Сви присутни гледају – нико пре није видео Библију тако малог формата. Почињем да листам и да препричавам садржај моје прве дискусије с баптистима из Иванова.
Оцу Димитрију се све ово веома свидело!
– Дајем ти благослов да све то напишеш у виду мале историје или приче и обавезно ћемо негде објавити у самиздату, – рекао је после мог говора.
И почео је да ме испитује о секташима: како разговарате, како се они понашају. То га је заинтересовало: тако млад човек, а бави се полемиком са секташима...
Сам отац Димитрије се лепо односио према секташима, зато што је био с њима на робији. Није стекао утисак о њима на основу совјетских издања – отац је дуги низ година провео у затворима, наилазио је тамо на многе секташе и видео је да су то најморалнији људи на робији. Отац Димитрије је причао да су секташи заиста верујући људи који добро познају Јеванђеље и труде се да живе по њему, али не знају путеве спасења. Зато би се секташи први спасили кад би спасење зависило од дела. Међутим, људска дела очигледно нису довољна за спасење, за то су потребне тајне – то је оно о чему с њима пре свега треба говорити.
Касније сам издао читаву књижицу таквих разговора са секташима[1]. Отац Димитрије ме је поучавао:
– Настави у том правцу, само немој ни према коме да испољаваш било какву агресију. Да ли знаш како се Христос односио према секташима?
Кажем:
– Па како се односио? Какви су секташи могли постојати у Христово време?
– Самарјани – то су прави секташи из ондашњег доба. Они су имали алтернативно место за поклоњење Богу – не у Јерусалиму, на гори Морија, већ изван Јерусалима, на гори Хоразим. Они су имали своје свештенике, не из Левијиног колена. Имали су чак и своје самарјанско петокњижје. Јевреји нису општили са Самарјанима – исто као што је данас многима данас мрско да разговарају са секташима. А Христос разговара са Самарјанком, затим два дана проводи у насељу Самарјана и Самарјани су Га заволели. Сусрет са Самарјанком код кладенца је прави разговор са секташицом и ту нам је показано како се он може одвијати.
Од тада сам стално развијао ову тему, чинило ми се да је врло важно да схватим систем односа између Христа и Самарјана, јер то је управо јеванђељско учење о односу према људима који се придржавају других веровања.
– Учи од Христа и наћи ћеш код Њега како треба да разговараш с домаћицама, с војницима, с чиновницима. Христос ће те научити како да разговараш с најразличитијим људима. Сети се Његових прича! Христос је постао човек управо зато да бисмо могли да се угледамо на Њега. Јер како да се угледамо на Бога? Да, у Проповеди на гори Он каже: „Будите савршени као Отац Небески,“ – али нам истовремено у Свом богооваплоћењу показује човека у сваком смислу, – говорио ми је отац Димитрије.
Ове године су, наравно, биле веома значајне у мом животу: добио сам тако светлог духовника, у мојој кући су се појавиле књиге из времена пре револуције – он ми је давао своје књиге, дозвољавао ми је да тражим у библиотеци оно што ми треба. Испоставио се да смо његов син и ја вршњаци, истина, ја сам раније уписао богословију. Врло добро се сећам и попадије Нине, и кћерка оца Димитрија је била предивна.
Черкизово
Средином осамдесетих опет су га преместили у другу парохију, у село Черкизово у Коломенском рејону, то је најдаља парохија у епархији, и сви смо ми, његова духовна деца, почели да одлазимо тамо. Пут је био тежак: од шинобуса је требало возити се аутобусом, затим ићи кроз шуму до реке, па трајектом прећи на другу страну и опет ићи пешке дуж обале. Власт је и даље вршила притисак на свештеника у годинама, иако су преко својих агената сигурно знали да болује од тромбофлебитиса ногу.
Међутим, ништа се није мењало, могло се видети да је поредак исти: кад би дошао нов човек, одмах би сва пажња била усмерена на њега. Сад сам већ могао да видим ко нам је нов дошао и одмах сам га звао на чај – да би човеку било лепо и пријатно. А отац Димитрије је као брижни домаћин налазио место за смештај људи, посебно ако би дошла породица. Одмах би почео да се брине да једу на време, да се одморе и да имају где да преноће.
[1] Стеняев Олег, свящ. Диспут со „Свидетелями Иеговы“. Москва: Лепта-Пресс, 2004.
