У међувремену је објављена регрутација за војску мојих вршњака. А ја имам проблеме с бубрезима и сумња се да имам дијабетес: шећер ми је повишен. Испитивали су ме, али су ипак сматрали да могу да служим војску. Отишао сам код оца Димитрија и рекао:
– Добио сам позив за војску.
Узгред речено, позив сам добио сутрадан после смрти Брежњева[1]. И отишао сам код духовника савет: како да се понашам. Он је пронашао најмање издање Јеванђеља и рекао ми је:
– Зашиј у одећу, па ћеш тајно да читаш.
Као да ме је спремао за диверзије.
– Немој имати баш поверења у све одреда, – поучавао ме је отац Димитрије, – прво добро погледај ко је какав човек. Сећаш се шта је Господ рекао? Није рекао: проповедај свима одреда. Говорио је: А кад у који град или село уђете, испитајте ко је у њему достојан и онде останите док не изађете... (Мт. 10, 11). Односно, добро погледај какви су људи. А кад видиш да је неко заиста наклоњен, можеш почети да разговараш с тим човеком. Прво на опште теме, а после и отворено. Крстић немој да скидаш – мораш имати крстић на грудима. У критичним случајевима треба да кажеш да си верник и то је твоје уставно право.
И пренео ми је извесну стратегију понашања:
– Они ће ти говорити: треба да скинеш крст зато што је у Совјетском Савезу забрањена пропаганда религије. А ти им одговори: „Ако посечем прст, па ми ставе завој, да ли треба да скинем завој или имам уставно право на заштиту здравља?“ Они ће ти рећи: „Зашто да га скидаш кад ти Устав даје то право?“ Онда им кажи: „Исти Устав који се брине за заштиту мог здравља штити и моје право да исповедам било коју религију.“ И немој скидати крст иако ће ти они после нудити алтернативу – на пример, да га зашијеш у еполете.“
– Оче, а како тако добро познајеш реалије илегалног православног живота у совјетској војсци?
– Па ниси ти први од мојих који иде у војску! Зато могу да замислим какве ће бити претензије према теби.
И касније су ми баш добродошли његови савети пре овог својеврсног мисионарског путовања – ја сам га тада буквално тако доживљавао. Узгред речено, нисам морао да зашијем Јеванђеље у одећу...
Приближио се дан испраћаја у војску. По традицији обично се за новајлију прави велики испраћај и трпеза, а сад су били проглашени дани жалости због Брежњева. Назвао сам комесара у војни комитет:
– Регрутација и даље траје?
– А зашто да не?
Рекох што сам могао озбиљније:
– Али у земљи су дани жалости!
– Да-да, заиста. Назовите поново за пола сата.
Опет зовем за пола сата:
– И је ли укинута?
– Није, друже, не укида се. Само скромније, нека испраћај буде скроман – народ плаче.
А како „скромније“? Ми смо прославили на руски начин: хармоника. песме... Свуда су прогласили дане жалости, а код нас је била музика! Мој комшија са спрата је био окорели комуниста. Дошао је наводно да позајми со, позвао ме је и сав се тресе:
– Слушај, па зар не знаш да је у земљи објављена жалост?
Кажем му:
– Па позван сам у војску, то је важан догађај.
Мало се збунио, па каже:
– Па, добро, у војсци ће те исправити. Честитам.
И тако је овај испраћај весело прошао. Били су присутни чак и римокатолици, двојица младића. Тада је у Москви било врло мало верника међу омладином и сви смо се познавали – ко се моли код баптиста и чита Библију, ко код католика. Ишли смо на састанке и на разговоре једни код других. Међутим, наравно, у војску су ме пратили пре свега православци – озбиљни брадати младићи. Дошле су две три породице, стигли су и ови моји другови других вероисповести. Направили смо ручак, певали смо духовне и коледарске песме.
Служићеш у музичкој јединици!
Тих година сам био прилично близак с младим руководиоцем баптистичког оркестра народне музике братом Евгенијем (он је сад православни свештеник). Отприлике недељу дана пре регрутације дошао је код мене и саопштио ми:
– Договорићу се да те задрже у Москви – служићеш у музичкој јединици унутрашњих снага!
Због тога смо отишли у стан једног озбиљног представника војног музичког естаблишмента да се представимо. А ја нисам имао никакве везе с музиком, чак ни ноте нисам знао. Евгеније ми успут каже:
– Представићу те тако као да све можеш. И Баха можеш да свираш, и Бетовена, и естраду можеш да певаш. И рећи ћу да све народне инструменте одлично свираш. Он нема народне инструменте у кући, неће моћи да провери! И главно је рећи ћу му: може да пева на црквенословенском! Рећи ћу изазовно, то ћу нагласити. Па ћеш да му отпеваш оно што певаш у храму.
Дошли смо у овај стан и мој познаник је почео да части домаћина: наливао му је коњак, давао неке поклоне. А ја седим и тресем се: сад ће да ме пита по чему се ова нота разликује од оне, а ја ни о чему немам појма!
У међувремену дуг из војне музичке структуре пита:
– И естраду може да пева?
– Даноноћно пева естраду! – мој познаник се баш уживео. – И класику, и народњаке, све пева! Зна арије из оперета, отпеваће све што треба. Знаш, он уме да пева чак и на црквенословенском!
Овај ме погледа с великим поштовањем. У совјетско време је појање на црквенословенском било доступно само елитним слушаоцима – то су били специјални затворени концерти, давали су се само у Конзерваторијуму. То се сматрало највишом категоријом и тамо нису пуштали све одреда, већ само изабране.
Друг из војске се зачуди, па каже:
– Зна да пева на црквенословенском? О!
Ја зажмурих и... запевах „Иже Херувими!...“
Он се толико одушевио – поготово после коњака – загрлио ме је, изљубио::
– Одлично! Права ствар! Сви то треба да знамо! Јер ми смо интелектуалци!
Другови су ме отпратили до војног комитета где су сви регрутоване војнике утоварили у аутобусе (неке су „утоварили“ буквално – пошто су били много пијани) и послали су нас у градски сабирни центар (ГСЦ) – ту су довожени момци из целе Москве. Целим путем сам се молио „Исусовом молитвом“...
Евгеније ми је дао инструкције:
– Кад дођеш у ГСЦ и кад почну да вичу „Стењајев!“ – ти се не одазивај. А кад викну: „Стењајев Олег Викторович!“ – иди, то ће бити наши људи.
Тако сам и урадио, и заиста, тамо ме је по договору дочекао мајор који се презивао Мигајев.
– Јеси ли ти од Жење?
– Јесам, од Жење сам.
– Добро, све је у реду.
Одвео ме је у кабинет, наточио ми је лимунаду (омиљени слаткиш наше генерације), дао ми је нешто да поједем и рекао:
– Закључаћу те, куцаће и хтеће да провале на врата – немој да обраћаш пажњу. Послаћемо те с другом групом.
И послали су ме у дивизију унутрашњих снага[2] Реутово-3, практично у Подмосковљу, што је за Московљанина просто нереално. Јер онда су се трудили да свакога пошаљу што даље од куће и од маминих пакета с колачима – прекаљивали су мушкарце. Данас се у Реутову врши обука одреда специјалаца, а у то време су тамо били припадници унутрашњих снага (УС). Између осталог, њихов задатак је био да допремају затворенике на место издржавања казне, довођење осумњичених на суд и чување затвореника. Тамо, у школском центру, требало је да прођем обуку, а после тога би ме пребацили у музички одред унутрашњих снага који се налазио на Преображенки.
[1] Л. И. Брежњев је преминуо 10. новембра 1982. године.
[2] Посебна моторно стрељачка дивизија специјалне намене „Ф. Е. Ђержински“ унутрашњих снага МУП СССР.
