Регрутација и даље важи?

Занимљиви живот православног мисионара

    

У међувремену је објављена регрутација за војску мојих вршњака. А ја имам проблеме с бубрезима и сумња се да имам дијабетес: шећер ми је повишен. Испитивали су ме, али су ипак сматрали да могу да служим војску. Отишао сам код оца Димитрија и рекао:

– Добио сам позив за војску.

Узгред речено, позив сам добио сутрадан после смрти Брежњева[1]. И отишао сам код духовника савет: како да се понашам. Он је пронашао најмање издање Јеванђеља и рекао ми је:

– Зашиј у одећу, па ћеш тајно да читаш.

Као да ме је спремао за диверзије.

– Немој имати баш поверења у све одреда, – поучавао ме је отац Димитрије, – прво добро погледај ко је какав човек. Сећаш се шта је Господ рекао? Није рекао: проповедај свима одреда. Говорио је: А кад у који град или село уђете, испитајте ко је у њему достојан и онде останите док не изађете... (Мт. 10, 11). Односно, добро погледај какви су људи. А кад видиш да је неко заиста наклоњен, можеш почети да разговараш с тим човеком. Прво на опште теме, а после и отворено. Крстић немој да скидаш – мораш имати крстић на грудима. У критичним случајевима треба да кажеш да си верник и то је твоје уставно право.

И пренео ми је извесну стратегију понашања:

– Они ће ти говорити: треба да скинеш крст зато што је у Совјетском Савезу забрањена пропаганда религије. А ти им одговори: „Ако посечем прст, па ми ставе завој, да ли треба да скинем завој или имам уставно право на заштиту здравља?“ Они ће ти рећи: „Зашто да га скидаш кад ти Устав даје то право?“ Онда им кажи: „Исти Устав који се брине за заштиту мог здравља штити и моје право да исповедам било коју религију.“ И немој скидати крст иако ће ти они после нудити алтернативу – на пример, да га зашијеш у еполете.“

– Оче, а како тако добро познајеш реалије илегалног православног живота у совјетској војсци?

– Па ниси ти први од мојих који иде у војску! Зато могу да замислим какве ће бити претензије према теби.

И касније су ми баш добродошли његови савети пре овог својеврсног мисионарског путовања – ја сам га тада буквално тако доживљавао. Узгред речено, нисам морао да зашијем Јеванђеље у одећу...

Приближио се дан испраћаја у војску. По традицији обично се за новајлију прави велики испраћај и трпеза, а сад су били проглашени дани жалости због Брежњева. Назвао сам комесара у војни комитет:

– Регрутација и даље траје?

– А зашто да не?

Рекох што сам могао озбиљније:

– Али у земљи су дани жалости!

– Да-да, заиста. Назовите поново за пола сата.

Опет зовем за пола сата:

– И је ли укинута?

– Није, друже, не укида се. Само скромније, нека испраћај буде скроман – народ плаче.

    

А како „скромније“? Ми смо прославили на руски начин: хармоника. песме... Свуда су прогласили дане жалости, а код нас је била музика! Мој комшија са спрата је био окорели комуниста. Дошао је наводно да позајми со, позвао ме је и сав се тресе:

– Слушај, па зар не знаш да је у земљи објављена жалост?

Кажем му:

– Па позван сам у војску, то је важан догађај.

Мало се збунио, па каже:

– Па, добро, у војсци ће те исправити. Честитам.

И тако је овај испраћај весело прошао. Били су присутни чак и римокатолици, двојица младића. Тада је у Москви било врло мало верника међу омладином и сви смо се познавали – ко се моли код баптиста и чита Библију, ко код католика. Ишли смо на састанке и на разговоре једни код других. Међутим, наравно, у војску су ме пратили пре свега православци – озбиљни брадати младићи. Дошле су две три породице, стигли су и ови моји другови других вероисповести. Направили смо ручак, певали смо духовне и коледарске песме.

Служићеш у музичкој јединици!

Тих година сам био прилично близак с младим руководиоцем баптистичког оркестра народне музике братом Евгенијем (он је сад православни свештеник). Отприлике недељу дана пре регрутације дошао је код мене и саопштио ми:

    

– Договорићу се да те задрже у Москви – служићеш у музичкој јединици унутрашњих снага!

Због тога смо отишли у стан једног озбиљног представника војног музичког естаблишмента да се представимо. А ја нисам имао никакве везе с музиком, чак ни ноте нисам знао. Евгеније ми успут каже:

– Представићу те тако као да све можеш. И Баха можеш да свираш, и Бетовена, и естраду можеш да певаш. И рећи ћу да све народне инструменте одлично свираш. Он нема народне инструменте у кући, неће моћи да провери! И главно је рећи ћу му: може да пева на црквенословенском! Рећи ћу изазовно, то ћу нагласити. Па ћеш да му отпеваш оно што певаш у храму.

Дошли смо у овај стан и мој познаник је почео да части домаћина: наливао му је коњак, давао неке поклоне. А ја седим и тресем се: сад ће да ме пита по чему се ова нота разликује од оне, а ја ни о чему немам појма!

У међувремену дуг из војне музичке структуре пита:

– И естраду може да пева?

– Даноноћно пева естраду! – мој познаник се баш уживео. – И класику, и народњаке, све пева! Зна арије из оперета, отпеваће све што треба. Знаш, он уме да пева чак и на црквенословенском!

Овај ме погледа с великим поштовањем. У совјетско време је појање на црквенословенском било доступно само елитним слушаоцима – то су били специјални затворени концерти, давали су се само у Конзерваторијуму. То се сматрало највишом категоријом и тамо нису пуштали све одреда, већ само изабране.

Друг из војске се зачуди, па каже:

– Зна да пева на црквенословенском? О!

Ја зажмурих и... запевах „Иже Херувими!...“

Он се толико одушевио – поготово после коњака – загрлио ме је, изљубио::

– Одлично! Права ствар! Сви то треба да знамо! Јер ми смо интелектуалци!

    

Другови су ме отпратили до војног комитета где су сви регрутоване војнике утоварили у аутобусе (неке су „утоварили“ буквално – пошто су били много пијани) и послали су нас у градски сабирни центар (ГСЦ) – ту су довожени момци из целе Москве. Целим путем сам се молио „Исусовом молитвом“...

Евгеније ми је дао инструкције:

– Кад дођеш у ГСЦ и кад почну да вичу „Стењајев!“ – ти се не одазивај. А кад викну: „Стењајев Олег Викторович!“ – иди, то ће бити наши људи.

Тако сам и урадио, и заиста, тамо ме је по договору дочекао мајор који се презивао Мигајев.

– Јеси ли ти од Жење?

– Јесам, од Жење сам.

– Добро, све је у реду.

Одвео ме је у кабинет, наточио ми је лимунаду (омиљени слаткиш наше генерације), дао ми је нешто да поједем и рекао:

– Закључаћу те, куцаће и хтеће да провале на врата – немој да обраћаш пажњу. Послаћемо те с другом групом.

    

И послали су ме у дивизију унутрашњих снага[2] Реутово-3, практично у Подмосковљу, што је за Московљанина просто нереално. Јер онда су се трудили да свакога пошаљу што даље од куће и од маминих пакета с колачима – прекаљивали су мушкарце. Данас се у Реутову врши обука одреда специјалаца, а у то време су тамо били припадници унутрашњих снага (УС). Између осталог, њихов задатак је био да допремају затворенике на место издржавања казне, довођење осумњичених на суд и чување затвореника. Тамо, у школском центру, требало је да прођем обуку, а после тога би ме пребацили у музички одред унутрашњих снага који се налазио на Преображенки.


[1] Л. И. Брежњев је преминуо 10. новембра 1982. године.

[2] Посебна моторно стрељачка дивизија специјалне намене „Ф. Е. Ђержински“ унутрашњих снага МУП СССР.

Види такође
Подвиг Паше Кима Подвиг Паше Кима
Занимљиви живот православног мисионара
Подвиг Паше Кима Подвиг Паше Кима
Занимљиви живот православног мисионара
Протојереј Олег Стењајев
Други чеченски рат који је представљао жетоки сукоб између руске војске и чеченских терориста-вахабита показао је да је наша омладина у потпуности способна да се надахне идеалима прошлих генерација.
Ми бранимо Русију Ми бранимо Русију
Занимљиви живот православног мисионара
Ми бранимо Русију Ми бранимо Русију
Занимљиви живот православног мисионара
Протојереј Олег Стењајев
За време једног од путовања у Чеченију – пет пута сам имао прилике да боравим тамо – нашао сам се у једној од руских војних јединица код Гудермеса.
Догодовиштине за време рата у Чеченији Догодовиштине за време рата у Чеченији
Занимљиви живот православног мисионара
Догодовиштине за време рата у Чеченији Догодовиштине за време рата у Чеченији
Занимљиви живот православног мисионара
Протојереј Олег Стењајев
За време другог Чеченског рата – то је било 1998-2000. године – ми смо по благослову свештеноначалија организовали добротворне и мисионарске програме на територији Републике Чеченије.
Риђокоси „Христос“ Риђокоси „Христос“
Занимљиви живот православног мисионара
Риђокоси „Христос“ Риђокоси „Христос“
Занимљиви живот православног мисионара
Протојереј Олег Стењајев
Још 1990-их година сам имао прилике да разговарам с једном баптисткињом која ме је, а да ни сама то није желела, још једном чврсто уверила у то да човек треба да има икону испред себе кад се моли
Кришнаитски аскетизам Кришнаитски аскетизам
Занимљиви живот православног мисионара
Кришнаитски аскетизам Кришнаитски аскетизам
Занимљиви живот православног мисионара
Протојереј Олег Стењајев
Једном су у храм Преображења Господњег на Ординки где сам тада служио и бавио се рехабилитацијом људи који су доспели у секту дошли супружници и испричали су ми своју невољу
Разобличавање Разобличавање
Занимљиви живот православног мисионара
Разобличавање Разобличавање
Занимљиви живот православног мисионара
Протојереј Олег Стењајев
Једном, док сам још похађао богословију, позван сам на заједнички скуп педесетника из разних заједница, притом су и човек који ме је позвао, и многи други од њих знали да сам православац.
Затвор, баптиста и Нови Завет Затвор, баптиста и Нови Завет
Занимљиви живот православног мисионара
Затвор, баптиста и Нови Завет Затвор, баптиста и Нови Завет
Занимљиви живот православног мисионара
Протојереј Олег Стењајев
Једном док сам служио у унутрашњим снагама МУП-а у Кемеровској области од једног официра сам сазнао да се међу затвореницима налази један баптиста који је на издржавању казне баш због вере, иако је формално осуђен због нечег другог.
Прича о добром Јеховином сведоку Прича о добром Јеховином сведоку
Занимљиви живот православног мисионара
Протоиерей Олег Стеняев
У Индији У Индији
Занимљиви живот православног мисионара
У Индији У Индији
Занимљиви живот православног мисионара
Протојереј Олег Стењајев
Сео сам на неки табуре насред ове пијаце, људи су ме одмах опколили, нешто причају, нешто питају – ја, разуме се, ништа не разумем.
Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBookGoogle, or enter your information:
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

ПОСЛЕДЊИ ДОДАТАК