У Сибир
Пењем се на други спрат, а тамо већ стоје „кажњеници“. Све је на њима раздрљено, каишеви су им опуштени. А код мене је све очишћено, ремен је затегнут – у то време сам био мршав. Видели су ме тако упарађеног, па кажу:
– Чекисто, шта си то урадио, је ли? – млади војници су се у току прве године служења војног рока у унутрашњим снагама називали „чекистима“.
А „кажњеници“ су имали само озбиљне прекршаје – неуставни односи, малтретирање гуштера, односно туче. Кажем:
– Па ја верујем у Бога, а испоставља се да то код нас није дозвољено.
Шта је ту почело! Како су се упиљили у мене!
– Како то не сме? Код нас је дозвољено да се верује у Бога!
– Код нас поп отворено иде у раси! – вели један.
Иде официр, носи фасцикле с нашим досијеима које треба да преда пратиоцу, а момци му кажу:
– Њега малтретирате због вере? Ми смо заслужили, али зашто он? Код нас се цркве обнављају, како то – не сме да се верује! Сме да се верује!
Како су негодовали!
– Добро, момци, пустимо то, – кажем им, – треба да кренемо.
Силазимо, чека нас возило, улазимо. А већ је устајање, наши сад треба да истрче на јутарњу гимнастику. Официр је то видео и поче да нас пожурује. И стварно, чим смо кренули – момци истрачавају, угледали су ме:
– Олеже, Олеже!
Дотрчали су, ускачу у возило, морали смо да се зауставимо. Један старији официр који се лепо опходио према мени – свиђало му се кад запевам у строју: имам први тенор, глас ми је звонак – каже официрима:
– Па дајте му десетак минута да се поздрави с друговима, имајте савести! Зашто су се начелници толико окомили на тебе? – то ми је тихо рекао и дао ми је време да се опростим од момака из школске јединице.
– Код нас не воле вернике, – одговорио сам му исто тако тихо.
Искочио сам из возила, почели смо да се поздрављамо. Пре тога сам се држао и куражио, био сам поносан, а кад је дошао тренутак да се опростимо – и мени и њима су потекле сузе... Стојимо и ћутимо, завладала је тишина. Кажем:
– Дописиваћемо се.
Један момчић је био из Чеченије, други из Лавова – било је ту разних момака. Са свима сам се упознао, с многима сам се спријатељио. У школском центру мислиш да ћете до краја војног рока бити заједно, кад одједном ето ти... Враћају ме у возило, а ови „мангупи-кажњеници“ кажу:
– Седи ближе крају. Кад будемо пролазили поред цркве, помоли се за нас.
Сео сам поред врата од цираде, возимо се по кеју, а тамо – промичу поред нас цркве Кремља. Скинуо сам капу, молим се: „Господе, заштити од непријатеља“, „Живиј в помошчи“, нешто из Јеванђеља. У таквим тренуцима се човек стално нечега сети, па изговори.
Авион, летимо у Кемерово. Слетели смо, а тамо је друга часовна зона, одмах су нам дали да једемо и – у спортску салу. Замислите: огромна спортска сала и у њу су доведени „кажњеници“ из целог Совјетског Савеза. Испред нас су спојени столови и по њима су поређане фасцикле с нашим предметима. Прозивају:
– Сидоров! – војник устаје. – Неуставни односи.
Почињу да разматрају шта је било, како је било, какви су прекршаји и опет све то записују. Овде седе и „купци“ – то су они који треба да их одведу како би наставили са служењем војног рока. Али ови „кажњеници“ никоме нису потребни. Коме је потребан војник који вара или мангуп? И одједном прозивају:
– Стењајев!
Ја скочих пренувши се, јер сам задремао. У президијуму је завладала тишина. Присутни официри почеше да се интересују – каква је то одједном тишина. Прилазе, гледају предмет, после чујем:
– О, ја ћу да га узмем!
– А зашто ти? Ја сам прошли пут узео оног бандита, сад ми дај овог!
Војници ме гледају, ништа не схватају. Један заставник који је седео даље од свих, пита:
– А шта пише у његовом предмету?
– Па верник је, неки секташ.
– О, дај га мени! То су најбољи војници! Биће магационер.
У принципу, договорили су се: узима мене, али приде још двојицу мангупа. Сместили су нас у возило, возимо се, а заставник каже:
– Бићеш магационер. Пре тебе је био момак из Украјине – побожан, стално је певао молитве, јутарње, вечерње. Истина, много је волео римског папу. Је си ли ти баптиста?
– Нисам, православац сам.
– Е, лепо, и ја сам православац! Добро је што сам данас дошао, хтео сам други пут да одем!
И заиста сам после био магационер. Моје обавезе су биле следеће. Ујутру је у јединици буђење, сви истрче на гимнастику, а ја отрчим у магацин, бацим на под неколико кожуха – код нас су увек висили кожуси, чувари су их облачили кад је било изузетно хладно – и настављам да спавам. Међутим, пре него што дође заставник морао сам да се пробудим и да му скувам чај.
– Главна дужност магационера је да кува чај заставнику! – тако ме је он учио премудрости службе.
Увек је долазио мамуран, врло нервозан и црвен у лицу, али би се после чаја некако одмах продобрио. После сам читав дан ишао по намирнице – имали смо огроман магацин где су се издавале смрзнуте полутке меса и ја сам их великим санкама довозио у јединицу, у мензу. Имали смо своју стаклену башту – сами смо се издржавали. Војници су све радили, гајили су свеже поврће. Заставник је био нормалан човек, сматрао је да војницима није довољно оно што им држава даје и да треба да имају своју помоћну економију како би увек имали свеж црни и бели лук, понеки краставац и зелениш.
Али све је то било касније, а сад смо тек ишли према јединици.
Златни град, илити довезли су Руса
Кад сам распоређен у дивизију унутрашњих снага у Кемерову обрео сам се у огромном затвору код Берјозовска. Попели смо се на брдо, видим: сија преда мном прави огроман град – толико је овај затвор био осветљен. И сетио сам се песме коју је певао Борис Гребеншчиков: „Испод неба плавог има један златни град.“ У ствари, првобитно је текст био: „Изнад неба плавог“ – то су били стихови о Новом Јерусалиму, небеском граду, рају. Али наравно, ово није био рај, био је то скоро пакао, овде је људима страшно тешко да живе, размишљао сам гледајући сјај равног квадрата затворске територије.
Стигли смо касно, улазимо у јединицу, заставник ми каже:
– Лези у било који кревет – сутра ћемо видети, данас немамо кад.
А тамо је један део војника увек на ноћној стражи, како кажу, „на кули“. И рано ујутру осетио сам како је чизма ударила мој кревет:
– Ко си ти?
Отварам очи, а изнад мене стоје неки мали косооки људи помешани с Кавкасцима. У то време су у унутрашње снаге углавном позивани момци из народних република, као и људи који су по нечему били нестандардни: врло високи – дугачки као мотке – или врло мали.
– Шта радиш у мом кревету?
– Заставник ми је рекао да преноћим овде, – рекох збуњено.
– Па ти си Рус? – зачуо сам питање.
– Рус.
Он поче да виче:
– Довезли су Руса! Довезли су Руса!
Узгред речено, викао је на руском, зато што су војници били разних националности и могли су да разговарају само на руском. А за Руса је заправо смрт да доспе на такво место. И мене су одмах упрегнули:
– Устај! Хајде склек: горе-доле“ Ради!
Почео сам да радим: рибао сам тоалете и ходнике. Таман орибаш ходник кад војник протрчи: трагови, блато. Само што опереш за њим – трчи назад, опет прља. Међутим, најзанимљивије је било то како су ми одмах одредили стражара, Татарина, озбиљног момка, крупног – касније се испоставило да је веома добар човек – па кажу:
– Он ће те надгледати.
– Зашто? – кажем.
– Па да се не обесиш пре времена.
Они ће цео дан непрекидно, буквално од ујутру до увече да ме муштрају, а увече ћу „сигурно хтети да се обесим“ – тако су ми објаснили – и он то неће дозволити. На крају су дали команду „вољно“, официри су отишли, а овај стално седи поред мене. Наравно, и њему је досадило да ме прати, и мислим: треба некако да успоставим контакт – бар да попричам о нечем... Питам га:
– И што сте се сви острвили на мене? Шта сам вам урадио?
– Ћути! Сад си шатро дежурни, зато немој да се копрцаш и ћути. Да ти не бих објаснио зашто.
Тамо сам морао да стражарим заставу.
– Шта сам вам скривио? – кажем. – Не греши душу пред Богом...
– Пред Богом, пред Богом... Руси немају Бога. Стој мирно.
Ја стојим и настављам да причам:
– Да ли си барем читао свој Куран?
– Не помињи Куран, ти уопште не смеш да причаш, тим пре не смеш Куран да помињеш.
Мало сам ћутао, па кажем:
– А ја сам читао. Двапут сам прочитао у преводу Крачковског.
Уследила је дугачка пауза. Он се замислио, па каже:
– Слушај, седи овамо.
Сео сам.
– Па зар је могуће да знаш арапски?
– Не знам, рекао сам ти да сам читао у преводу Крачковског.
– Слушај, ми овде имамо мулу, и он чита Куран, али нико не разуме на арапском. И тако стоји и чита, прочита два ајата и нико не зна шта је прочитао. Можеш ли да ми испричаш шта тамо пише?
Почињем да му причам по сећању:
– Куран се састоји од сто четрнаест сура. Прва сура се зове „Ал Фатиха“, односно уводна, њом почиње књига. Друга сура је највећа, она се зове „Ал Бакара“ што значи „крава“, у њој се говори о томе и о томе...
И баш у том тренутку долазе да се обрачунају са мном: један човек врло ниског раста и други врло висок. Обојица су врло агресивно настројени, високи има обмотан каиш око руке. Мој Татарин устаје и иде им у сусрет:
– Слушај, не смемо да дирамо Олега – он зна Куран, он све зна! Читавих сат времена ми прича. Да ли знаш шта пише у Курану?
– Јок ја.
– А он зна! Да ли твој мула зна шта тамо пише?
– Питао сам га – не зна.
– А он зна!
И однос према мени се одмах променио, кажу:
– Слушај, дај да ти дамо да једеш, данас си слабо јео.
Кренули смо у мензу, војници ту увек имају нешто у резерви – одмах се појавио путер, хлеб.
– Само причај, драги. Сад ћемо ти скувати јак чај, а ти причај!
И ја сам почео да им причам – препричао сам им садржај суре о Дјеви Марији („Маријам“) и како се родио Исус (Иса)[1]. Али сам се већ уморио – цео дан је био врло напет, очекивао сам некакав обрачун. Они су то приметили, па рекоше:
– Слушај, сад је готово – иди да се одмориш! Немој ничега да се плашиш, ти ћеш међу нама бити најугледнији човек. Хоћеш ли нам после причати још?
– Хоћу, – кажем, – имам добру меморију. Један текст сам чак научио напамет на арапском.
Они разрогачише очи!
– То је управо прва сура, – кажем им, – она се зове „Почетна“, „Бисмилахи рахмани рахим. Алхамдулилахи робил ‘ааламин...“
А сузе им врцају из очију; лица су им сурова – а сузе.
– А зашто плачете? Па зар никад нисте чули како Куран звучи на арапском?
– Нисмо чули да Рус чита Куран, и то још хришћанин, па на арапском. Иди на спавање. Кад те сутра буду будили, дрмали – ти спавај, немој да устајеш. Реци да си се разболео, да си се прехладио. А ми ћемо се договорити.
Три дана касније зове ме командир, не сећам се како се звао, био је сед, у годинама, цео свој живот је посветио служењу у унутрашњим снагама.
– Стењајеве! Шта си то урадио са свима њима?
– Па шта сам урадио?
– Како шта, хватају једни друге и кажу: пази, ако дирнеш Олега, извући ћу ти уши. А овај одговара: све знам. Шта си то урадио?
– Ништа, – кажем. – Ја сам верник, и они су верници.
– Али ваша вера је различита!
– Јесте она различита, али имамо много заједничког. Исти су ликови и у Курану и у Библији. У Библији се, на пример, Дјева Марија помиње само неколико пута, а они имају читаву суру[2], читаво поглавље: говори се о Маријином рођењу, о Исусовом рођењу. Њих то занима и разговарали смо о томе.
– А можеш ли некако да их смириш?
– Како да их смирим?
– Па кад се недолично понашају.
– Опходите се нормално према њима, – кажем му, – па ће се нормално понашати.
– Дрзак си? Пази да те не пошаљемо још даље!
Кажем:
– Свуда живе људи. Послали сте ме код муслимана и све је у реду. И куда ћете још да ме пошаљете? Нећете ваљда код Кинеза?
– Засад немамо Кинезе.
Попричали смо повишеним тоном, чак сам се мало уплашио.
Баптисти из села Фјодоровка
И почела је служба у овој затворској зони у близини села Фјодоровка. После једно две недеље стиже делегација код мене. Ја сам у том тренутку стражарио – чак су се унапред распитали кад ћу да стражарим. А ја сам стражарио у својој јединици. Никад ме нису поставили на осматрачницу да пазим на затворенике. Чак ми је и аутомат био без патрона. Једном сам рекао командиру:
– А зашто никад не добијам патроне?
– Стењајеве, па ти си непријатељ совјетске власти – ниси чак ни комсомолац. Ако ти дамо патроне има да поубијаш све комунисте и комсомолце.
И тако идем с празним аутоматом и стражарим, кад ето ти делегата – четворица дежмекастих Сибираца – и носе две торбице. Прилазе ми:
– Јеси ли ти Олег?
– Јесте, ја сам.
– Причали су нам о теби. Ти си верник?
– Јесам, – кажем, – верник сам?
– А које се вере придржаваш?
– Православне.
– Молиш се? Читаш Библију?
– Да, хвала Богу.
Гледам их: нешто ми не личе на кагебеовце, обучени су као радници. Кажу:
– Ми смо евангелистички хришћани-баптисти. Ово је село Фјодоровка – имамо молитвени дом ту. Причали су нам да се појавио неки војник који верује у Бога. Донели смо ти торбу, а ова је за твог командира, да те не дирају. Познајемо га, он живи у селу недалеко од нас и хтели смо да га замолимо да те пусти у недељу код нас кад се окупимо. Ми се према свим хришћанима односимо нормално, посебно према онима који читају Библију и моле се ујутру и увече.
И отишли су код командира да моле за дозволу. Излазе с њим, а он каже:
– Стењајеве, па јеси ли ти баптиста?
– Нисам, – одговарам му, – нисам баптиста, ја сам православац.
– Видите, он је православац! – објашњава им командир.
– Он се моли! И ти си православац, али да ли се ти молиш? – на то ће они.
– Ја се не молим, ја сам члан партије.
– Ето. А он чита Књигу.
– Какву књигу?
– То није важно.
И док сам тамо служио војску ова мала заједница ми је помагала. Сви моји командири и начелници су били њихове комшије, живели су с породицама у истом селу и баптисти су се договарали с њима о мени. Једном су издејствовали да проведем код њих суботу и недељу, тада сам први пут преспавао ван јединице, у цивилу.
Један огроман сељак-Сибирац ме је позвао да преноћим код њега, испоставило се да има гомилу деце, све једно другом до увета, и трудну жену. На зидовима су висили разни натписи из Јеванђеља: „Бог је Љубав“, „Бог је Дух, и онај ко Му се клања треба да се клања у духу и истини.“ Библија је била на почасном месту. И овај баптиста је волео да дискутује на разноразне религиозне теме. Одемо у турско купатило – и тамо разматрамо поштовање икона, споримо; његова жена направи пељмене – седимо за столом, дискутујемо о крштавању деце и опет споримо. Наравно, мирно и без вике, више размишљамо. У принципу, тамо сам се провео као бубрег у лоју. Послали су ме у тај крај као у прогонство, а испало је обрнуто. Како што је писао блажени Августин: „Бог никад не би дозволио да се деси зло да нема намеру да га претвори у добро.“
Људи из ове мале заједнице су ми били толико наклоњени да су чак на недељним окупљањима говорили:
– Дозволићемо ти да одржиш проповед, само немој да се дотичеш спорних питања. Говори само о Христу, о Богу.
Предлагали су ми да се заједно помолимо, али сам им објаснио да је православцима забрањено да се моле с људима других вера.
– Истина, има једна молитва коју могу да изговарам увек и са свима.
Они кажу:
– Онда нам њу изговори.
Ја сам се прекрстио и почео:
– Вјерујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље...“
Изговорио сам до краја, погледао их, па кажем:
– Амин.
Одговарају:
– Амин.
Никејско-Цариградски Символ вере је уједно молитва и исповедање вере, а веру не само да можемо, већ смо дужни да исповедамо пред целим светом.
И све се одвијало врло лепо, али је неко „откуцао“ и начелници су решили да ме пребаце у Кемерово. Посебно се потрудио локални кагебеовац, он је био незадовољан тиме што сам са свима ту „успоставио везу“: муслимани само што ми не једу из руке, с баптистима сам у добрим односима – није могао да схвати како се то дешава.
Кад се прочуло да ћу добити прекоманду фјодоровски баптисти су се договорили с начелницима да ме пусте да се поздравим с њима. Седели смо за столом, јели пељмене и имао сам осећај да испраћају члана своје породице. Чак су ми налили мало вотке.
– Ми не смемо, а православцима је дозвољено!
Толико су желели да ме почасте, да ми учине нешто пријатно. И тако су се секирали због мене! Они се врло лепо опходе једн према другима, а кад виде хришћанско понашање ван својих заједница то је за њих још веће чудо.
И муслимани су ме испратили с молитвом.
– Знамо да ти не смеш да се молиш заједно с нама, – кажу, – али ми ћемо се сами на свој начин помолити за тебе. Немаш ништа против?
– Наравно да немам.
Онда је један од њих почео да тапше и да пева:
– Еј-еј-еј-еј...
Затим су сви стали у круг и почели су да праве специјалне покрете, као да играју, певали су и тапшали. Направили су „чеченски зикр! То је веома стари обред, врло необичан и не личи ни на шта друго. Обавља се као заједничка молитва, благослов, жеља или међусобни опроштај. Лепо сам се најежио – као да сам доспео у старозаветно време, као да сам видео молитву цара Давида пре битке с Голијатом.
И ево ме опет у Кемерову, цела јединица – све сама руска лица. У војсци су се трудили да одвоје Словене и људе других народности да не буде међунационалних конфликата. Прве ноћи сам клекао на колена поред свог кревета – спремио сам се да се помолим. Кад сам се молио у претходној јединици, муслимани би то одмах приметили:
– Људи, тишина! Олег се моли!
Одмах су престајали да играју карте и да тренирају – сви су тамо тренирали рвање.
– Олеже, јеси ли завршио молитву?
– Јесам, – кажем, – завршио сам, помолио сам се.
– Добро, онда, делите карте, момци!
И напокон су око мене била руска лица, било ми је толико пријатно што сам опет међу својима – недостајали су ми. Клекао сам на колена – и одмах је према мојој глави полетела чизма, полетела је посуда за сапун, лети нека прљава крпа.
– А-а, секташ! Ставио је крст, нитков! – и неко ме удари песницом у лице, скидају ми крст. – Шта си ти, баптиста?
– Ја сам православац, – кажем.
– Староверац, је ли? – и почиње ћебовање, набацили су ћебе на мене и почели да ме бију.
После тога сам врло добро схватио да ближњи може бити човек потпуно друге вере. Испоставило се да су ми они дечаци из Дагестана, из Чеченије, онај официр из западне Украјине, ближи од сопственог народа.
Наравно, касније су начелници сазнали за то – лице ми је било потпуно плаво – позвали су ме код командира, који ми је рекао:
– Пребацићемо те у интендантуру (после прекоманде из Москве ја сам и био одређен за интендантуру), тамо ћеш да спаваш. Кад се они дохвате некога, бију га до краја.
Прво су ме пребацили код муслимана надајући се да ће ме они притискати и да нећу моћи да проповедам, јер они имају своју религију. Међутим, испоставило се да су се ови момци баш лепо односили према мени, као добри Самарићани. Узгред речено, тамо је био један момак светле косе, сав у пегицама – обрадовао сам се кад сам га први пут видео:
– О, још један Рус!
– Не, – одговара, – ја сам Чечен.
Касније сам се с многима дописивао и веома сем се бринуо за њих кад је почео рат у Чеченији.
Све до краја службе био сам у интендантури, где сам и живео, имали смо просторију за то. Међутим, једном сам имао напад бубрега и одвели су ме у болницу. Ту су углавном лежали официри и један од њих је имао шећер, био је врло дебео, ветеран МУП-а. А ја сам тада био мршав – сачувао сам много фотографија из војске, тамо сам као притка. И овај официр-дијабетичар ме је замолио:
– Слушај, научи ме неку молитву, па ћу да је изговарам да ми падне шећер.
– Добро, – кажем, – преписаћу вам „Оче наш“.
Преписао сам му, он иде кроз ходник, чита, научио је напамет.
А други официр, врло одан идејама и сав у мишићима, набилдован, негодује:
– Како можеш да изговараш молитве?! Па ти си члан партије!
– Није важно – одговара овај. – Главно је да ми пада шећер!
Као што сам истакао, ниједан од ових сусрета у војсци није био случајан. Све су то била искушења и за мене, и за друге. Господ је често користио моју немоћ како би други људи нешто схватили, како би размислили о нечему.
У војној болници је било верујућих лекара, рекли су ми:
– Организоваћемо да будеш демобилисан, учинићемо све да за Васкрс будеш код куће. Ускоро ћеш се вратити у своју Москву!
Једном приликом фарбам ограду с војницима – ограда је огромна, не види јој се ни крај ни почетак, и разговарамо о Богу, а они нису били верници. Један од њих ми се подсмева:
– И што ти твој Бог не помогне? Нека те одмах унапреди у генерала да сад свима овде командујеш?
– Шта ће ми да будем генерал? Мислим да не бих био добар генерал, одмах бих се погордио. Према таквим чиновима треба ићи постепено.
У том тренутку ми прилази лекар из војне болнице и каже:
– Олеже, учинили смо све, због здравственог стања за пар дана идеш кући, стижеш за Васкрс. Помоли се тамо за наше лекаре, даћу ти списак. Иди сад да се окупаш и право у амбуланту.
Војници из интендантуре су замрли, нетремице нас гледају. Кажем:
– Ево, Господ се умешао у ситуацију. Ево вам четке, другови, наставите да фарбате без мене, и немојте да тугујете.
Мислим да су тада установили да имам и шећер, али још дуго нисам обраћао пажњу на то.
Неколико дана касније обукао сам парадну, најлепшу униформу, излазим из јединице и имам само једну мисао у глави: добро би било да стигнем кући за Васкрс! Али већ само што није, а карте нисам могао да купим унапред, све се врло брзо десило. Отишао сам у најближу православну цркву, прилазим свештенику-старешини и реферишем:
– Завршио сам служење војног рока, могу ли да будем код вас за празник?
– Наравно! – каже он. – А умеш ли да читаш на црквенословенском?
– Да, ја сам црквени чтец.
– О-о-о, код нас је стража за празник – све сами припадници унутрашњих снага! Замисли, излазиш да читаш шестопсалмије у униформи унутрашњих снага.
Дошао је Васкрс. Отац ми је касније причао: почели су да трче по храму и један официр виче другом (били су из различитих јединица):
– Је ли онај ваш полудео? Чита насред храма?
А овај му одговара:
– Ма какав наш! То је вероватно ваш!
Дотрчао је главни:
– Чим заврши са читањем доведите га код мене!
Довели су ме, показујем документа:
– Ево, ја сам демобилизвован,идем кући.
– Али зашто насред храма читаш у униформи? Зашто баш у униформи?
– Па немам ништа осим униформе. Нећете ваљда да читам у храму у гаћама?
***
Од Кемерова до Москве сам путовао возом. Било је још момака који су се враћали из војске, и поново смо разговарали о религији. Али сад сам знао да ме неће стрпати ни у какву самицу и био сам одлично расположен.
У Москви сам отишао код духовника, оца Димитрија Дудка – он је живео у Улици Дибенка, поред Речног пристаништа. У његовом комшилуку је живео и отац Глеб Јакуњин и понекад сам сретао његовог риђокосог сина како вози бицикл.
Дошао сам код оца, он види униформу, па каже:
– Слушај, што дуже носи униформу.
– А зашто?
– Шта ти је? Па то је мисија! Читаћеш у храму у тој униформи, бићеш на челу литије – ићи ћеш први и носићеш фењер! Показаћемо да постоји и другачија Русија, да православна вера нису само свештеници, већ и војници, милиционари, лекари. Сви треба да буду што је могуће ближи Богу.
И носио сам униформу док се нисам потпуно уморио од ње.
[1] „Породица Имрана“, сура 3.
[2] „Маријам“, сура 19.
