Одлазак у Москву
Ипак сам морао да напустим кирсановску парохију – храм светих Козме и Дамјана. У иностраном часопису је изашао један у низу мојих чланака, антипатија власти била је све већа и архијереј, владика Евгеније (Ждан) ми је рекао:
– Знаш, боље да потражиш неко друго место – Бог ће ти помоћи! Ако хоћеш, ја ћу се потрудити да ти нешто нађем. (Он ми је касније помагао новчано за пут и за прво време.)
– Владико, – кажем, – вероватно ћу се вратити у Москву, ипак сам Московљанин. Провешћу тамо неко време, па ћу отићи у патријаршију да видим да ми дају неко место.
Дошао сам у Москву и преко сваке мере сам се упустио у политички живот, задесила ме је таква саблазан. То је већ било за време Горбачова: тада су баш почели да пуштају свештенике и православне мирјане из затвора. Почео сам да издајем часопис на тему породице „Амвон“ – он се налази на званичном списку часописа из самиздата. Скоро сви су издавали само политичка издања и Зоја Крахмаљникова ми је рекла:
– Само ти имаш часопис за породицу, тако настави, треба објављивати и материјале о нормалном животу, а не само о политици.
Међутим, ја сам се тада пре свега бавио предавањем у нелегалној школи веронауке. У Улици Херцена, у сутерену куће преко Конзерваторијума, један мирјанин је имао приватни стан, и ту смо се окупљали. Долазила су унучад Зоје Крахмаљникове, деца других московских дисидената, деца из јеврејских православних породица. Наша врата никад нису била затворена, јер ако се често звони комшије ће обраћати пажњу. А ако неко случајно позвони то значи да није наш.
У то време је организован и религиозно-филозофски семинар „Препород“, који је имао базу у једнособном стану мог друга Борје Козушина у Текстиљшчикима. Овај семинар је похађао огроман број људи, многи су касније постали свештеници, професори духовних школа и духовни писци. Долазио је Александар Леонидович Дворкин, он је тада био парохијанин Аутономне Америчке Православне Цркве и ми смо га са занимањем слушали. Једном је почео да критикује Заграничну Православну Цркву, а сви ми смо много волели светитеља Јована Шангајског и оца Серафима (Роуза). И ја му кажем:
– Можда не треба толико критиковати? Ви сте дошли из Америке и критикујете РПЗЦ, која се такође тамо налази. Боље нам помозите!
После су политичке промене у земљи почеле да се одвијају врло бурно. Дочекивали смо на станици свештенике који су се враћали из затвора, организовали сусрете с њима. Сећам се кад је ослобођен Александар Јоиљевич Огродников, уприличили смо сусрет с омладином и он је причао како му је било на робији. Вратио се свештеник Глеб Јакуњин млад, риђокос, невероватно је личио на Ван Гога. Њега је много занимала политика: очекивао је да ће почети неки буран препород и да ће се све одмах променити.
Тада су многи били обузети политиком, што је представљало озбиљну саблазан, јер политика је свет страсти. И ја сам био млад, нисам одмах схватио и ови политички демони су почели да ми делују на свест. Достојевски у свом роману „Зли дуси“ све то добро описује.
Међутим, људи су истовремено осетили слободу. Појавила се прва генерација деце која су ишла на веронауку, и Харчов, главни човек за верска питања, хтео је види нову појаву. После ме је замолио да му дам фотографије и касније је причао:
– Сад кажем на партијским конференцијама: то је већ незаустављив процес, морамо се помирити с тим. Деци се предаје веронаука што је у принципу добро – никад неће постати криминалци. И показујем им фотографије.
Иако је у Кривичном законику још увек био члан- човек је за организацију школа веронауке и омладинских библијских кружока могао добити од годину до три године затвора.
Почели су да долазе многи свештеници из Заграничне Цркве. Међу њима – отац Виктор Потапов, виђали смо се и он је причао о америчком животу. Људи су волели да слушају Потапова, јер он је имао емисије на „Гласу Америке“ о празницима, добро смо га познавали.
После тога су неки свештеници почели демонстративно да прелазе у Заграничну Цркву и обузет овим расположењима и ја сам одлучио да пређем – то је била моја грешка. Али као што је говорио блажени Августин: „Господ не дозвољава да се деси зло ако нема намеру да га преокрене на добро.“
Прелазак у Заграничну Цркву
У Сибиру, у граду Кујбишеву, једна велика заједница је прешла у РПЗЦ и замолила је да им пошаљу свештеника. У Москви су одредили мене и ја сам читавих годину дана провео тамо. Почео је сукоб с Патријаршијом, а то је исто што и живот у расколу, и раскиду са сопственом савешћу. Патријаршија је за исту парохију одредила свог свештеника, оца Александра Новопашина, да покуша да врати парохију под окриље Мајке-Цркве, и они су служили по становима, зато што нису могли да уђу у цркву. А кад бих га срео на улици говорио сам му:
– Видите, оче, ви сте сад као у катакомбној Цркви иако припадате Патријаршији. То може да вас очисти од световности... А после, ко зна – можда ће се Цркве ујединити.
Тада није било могуће поверовати у то да се може десити да се ујединимо са Заграничном Црквом, али је владика Лавр (Шкурла) већ тада деловао у том правцу. Испоставило се да је отац Александар Новопашин диван човек и прави пастир.
Међутим, у Русију је незванично допутовао митрополит Лавр који је касније потписао „Акт о канонском општењу Руске Православне Заграничне Цркве с Руском Православном Црквом Московске патријаршије“.
Кад је дошао у Москву позвао је све свештенике који су прешли у Заграничну Цркву и рекао нам је:
– Ми за вас одговарамо пред Богом, зато што смо вас примили. Јасно нам је да сте сви ви веома одани царској Русији, њеним писцима и богословима. Међутим, морате знати: ујединићемо се с Московском патријаршијом. Пре или касније доћи ћемо до тога, зато што улога комунистичке партије слаби, а владика Антоније (Храповицки), оснивач Заграничне Цркве, нам је оставио у аманет да се ујединимо чим оду комунисти.
Ево шта је још занимљиво: кад сам 1990. године разговарао са званичним представником митрополита Виталија (Устинова), провјерарха Заграничне Цркве и он је рекао:
– Сви се вратите у Московску патријаршију зато што ће доћи време да се ујединимо. То је неизбежно.
Испоставља се да је већ тада у недрима РПЗЦ зрила таква одлука.
Из Сибира су ме вратили у обитељ Свете Марте и Марије која се од свог настанка налазила под окриљем Заграничне Цркве.
Разговор са старцима
У души сам ипак осећао немир, и Борис Козушин који је у то време већ постао јеромонах Тихон и ја смо одлучили да одемо у Тројице-Сергијеву лавру и да поразговарамо са старцима. Желели смо да разговарамо с оцем Филаделфом (Богољубовом) и Кирилом (Павловом). Старац Филаделф је некада био велики научник, мислим физичар, па је после отишао у манастир. Рука му је била парализована и он је био помало јуродив. Примио нас је врло топло, почео је да нас гости неким пецивом, чајем и квасом – храни нас, и само додаје. Желели смо да што пре поразговарамо, а он:
– Хоћете ли репете?
Напокон смо почели да износимо своје жалбе:
– Ово и ово нам не одговара у Цркви, не свиђа нам се екуменизам. Не свиђа нам се што црквена власт много забрањује.
Ово нам се не свиђа, оно нам се не свиђа... Он нас је саслушао, па каже:
– Све што сте сад рекли је истина. Ја знам чак и више од вас.
Онда се окренуо према мени, па пита:
– А где сте ви крштени? У Вашингтону? Или у Њујорку?
Кажем:
– Не, у Орехово-Зујеву у Московској области.
– А где сте ви крштени? – обраћа се оцу Тихону. – Вероватно у Детроиту?
– Па не, и ја сам овде, у Русији.
– Значи, Московска патријаршија је ваша Црква-Мајка. Мајка је сад у извесном смислу болесна, то је тачно, али нико не оставља болесну мајку.
Пошто од оца Филаделфа нисмо чули више ниједну реч, отишли смо код архимандрита Кирила. И запањило ме је да је разговарао само са мном, а на оца Тихона скоро да уопште није обраћао пажњу. Било ми је чак и непријатно, јер је отац Тихон старији од мене. Међутим, прошло је већ много времена, а отац Тихон је и даље у расколу – сад у неком црногорском. Иако је то врло добар човек, високих моралних квалитета.
А старац Кирил је врло изузетна појава у мом животу. За време школовања на богословији дошао сам код њега да се исповедим пре него што сам рукоположен. То је кад се исповедаш за цео живот и духовник пише благослов да можеш да постанеш свештеник. То се десило пре него што сам отишао у Тамбов. Он је саслушао моју исповест, па каже:
– Ти ћеш свој храм одвести у раскол.
И седи, куца ми благослов. Ја сам у то време био баш млад и почео сам да негодујем.
– Шта, у какав раскол?! У стари обред, је ли? Куда, зашто?
А он седи и куца ми благослов на машини.
– Оче Кириле, – кажем му, – па како ми пишете благослов после свих ових речи о расколу?
– Одвешћеш храм у раскол, али ћеш много више људи довести у Цркву.
Потписао ми је благослов и ја сам отишао у Тамбовску епархију да примим рукоположење.
Тако сам напустио Московску духовну школу у којој сам похађао два разреда од 1982. године. Касније сам завршио Перервинску богословску школу и уписао сам се на Московску духовну академију коју сам ванредно завршио за две године и успешно сам одбранио дипломски рад „Рехабилитација лица која су пострадала од делатности нетрадиционалних религија“. После завршетка духовне академије унапређен сам у звање протојереја.
Али то је било касније...
„Донеси плод покајања“
И тако смо отац Тихон (Козушин) и ја ишли од стараца и ка му кажем:
– Ти како хоћеш, а ја ћу да се вратим.
Била је то нека обмана – залудели су ме политички демони. Вероватно због гордости. Био сам премлад, превише сам узео на себе.
Отишао сам у Чисти переулок (уличица на руском, прим. прев.) да закажем пријем код владике Арсенија (Јепифанова) и срео сам га у ходнику.
– А-а-а дошао је Стењајев, расколник! Хајде, дођи, – рекао је врло добродушно, због чега сам се изненадио.
– Владико, – кажем му, – хоћу да се вратим.
– Стењајеве, ти све радиш врло талентовано. – Талентовано си служио код нас и отишао си код ових из Заграничне – и тамо си служио талентовано, борио си се против нас. Ако си одлучио да се вратиш – опет то учини талентовано. Донеси неки генијални плод покајања.
– Добро, – рекох, – живећу једно пола године као у затвору, размислићу о свему, помолићу се, да дођем мало к себи.
– Добро, и зови ме с времена на време, – и врло топло ме је испратио.
Почео сам да размишљам: какав плод покајања да донесем?
Престао сам да идем у обитељ Свете Марте и Марије – јер тамо је Загранична Црква. А оци отуда ме зову:
– Што те нема? Да те нису сколала нека искушења? Дошао је старац са Свете горе, хоћеш да он поразговара с тобом? Донели су мошти Јелисавете Фјодоровне, сад имамо антиминс с њеним моштима. Дођи!
Врло благонаклоно су се односили према мени, није било никакве агресије и незадовољства. И заједница обитељи Марте и Марије је такође одједном почела да негодује.
– Где је отац Олег? Хоћемо да дође и да објасни зашто га нема – желимо да схватимо о чему се ради!
Дошао сам и одржали смо састанак.
– Совјетска власт је већ нестала, – рекао сам кад смо се окупили, – а владика Антоније (Храповицки) је написао у завештању: чим оде совјетска власт одмах обновите односе с Московском патријаршијом и сва спорна питања решавајте у сарадњи с њом.
И после овог састанка заједница је одлучила да се врати у Московску патријаршију. Ту су била још двојица свештеника, и они су то подржали. Овластили су ме да о овој одлуци обавестим Његову Светост патријарха, отишао сам код владике Арсенија и рекао:
– Ето, одржали смо састанак.
Владика Арсеније се обрадовао, био је узбуђен као дете.
– Зар је могуће да ће се обитељ Марте и Марије вратити?! Ти, Стењајеве, умеш да грешиш, наравно, али умеш и да се кајеш!
А Свјатејши је рекао (људи су ми пренели његове речи):
– То је добар плод покајања.
Патријаршија је одавно хтела да врати обитељ Свете Марте и Марије, чак су око ње правили литију, сећам се да је на њеном челу био солнечногорски владика Сергије. Међутим, нису могли да уђу унутра, јер тамо је живела читава заједница. Како је живела – људи су се ту молили, била је организована гимназија за децу, ту се налазило много светиња. Руси – старице и старци из старог режима, који су се још сећали велике кнегиње – долазили су тамо из иностранства. Хтели су да виде како напокон све оживљава, како се препорађа. Јер то су две стране једне Русије која се трагично поделила на избеглу и црвену.
Патријарх Алексије II се одмах срео са заједницом, одржао је врло топлу беседу, а мени је издао указ с опроштајем и захвалношћу. Постављен сам за свештеника и припојен заједници, јер сам био рукоположен још у Заграничној Цркви. Богословска комисија је одлучила да ме поново рукоположи и после тога су познаници шаљиво почели да ме називају „двоструки јереј Совјетског Савеза“. Старији свештеници су ми прилазили на служби:
– Владико, благослови – па ти имаш три хиротоније. Једну ђаконску и две свештеничке. Архијереји споре међу собом, а ми признајемо и заграничну и ову – благодат је једна – шалили су се свештеници-познаници.
А владика Арсеније ми је тих дана рекао.
– Имаш сопствено искуство повратка у Цркву из раскола, зато се бави тиме. Ради са секташима – с људима који су због ових или оних разлога отишли далеко и заглибили се у Моавитским пољима. Пошто имаш такво искуство моћи ћеш да помажеш другима.
