По савету и благослову владике Арсенија 1994. године је при храму иконе Мајке Божје „Всјех скорбјашчих Радост“ на Ординки основан Центар за жртве нетрадиционалних религија у спомен на Алексеја Степановича Хомјакова. Зашто баш Хомјакова? Читао сам његову полемику с католицима и протестантима и свидео ми се тон Алексеја Степановича пун поштовања. Тамо није било оптужби (наши савремени познаваоци секти због нечега веома воле да оптужују секташе за криминал), није било грубих речи – ту су биле речи из Светог Писма, отаца Цркве и Љубав. Ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру, а љубави немам, ништа сам (1 Кор. 13, 2).
Храм иконе Мајке Божје „Всјех скорбјашчих Радост“ на Ординки. Москва
Одлучили смо да се придржавамо овог Хомјаковљевог начина по сваку цену, како се не бисмо срозали на ниво кошкања „конкурентских фирми“, већ како бисмо само сведочили о Цркви.
У току две године колико сам био на челу Центра кроз рехабилитацију је прошло око две хиљаде људи. Чин присаједињења се увек одвијао свечано, с архијерејем. Било је случајева да се истовремено присаједини по сто педесет људи и чин су служила тројица архијереја: владика Арсеније, белгородски владика Јован и владика из Новосибирска – то је био врло леп и дирљив обред.
О раду Центра сам говорио на радију „Радоњеж“, али у прво време скоро нико није долазио, само су баке које су радиле у нашем храму прилазиле и постављале питања. А већ три недеље касније су ми били потребни помоћници – народ је почео да долази. Почели смо да радимо с овим људима и преко обичних секташа да ступамо у контакт с лидерима, почели смо да им нудимо дискусије. Дискусија је најефикаснији облик општења са секташима и после сваке дискусије имали смо по петнаест-двадесет људи који су желели да дођу у наш центар.
Већ преко двадесет година у храму Преображења Господњег и иконе Мајке Божје „Всхеј скорбјашчих Радост“ на Бољшој Ординки спроводи се чин присаједињења (обновили смо чин из времена пре револуције, веома је леп), после тога се људима честита, добијају поклоне. По правилу, то су православни молитвеници или Библија на којима се наводи датум овог важног догађаја.
Увек сам се много секирао за ове људе. Међутим, ту постоји следећи проблем: мисионар не може да буде духовник. Ако мисионар који је помогао човеку да дође у православље остави овог човека уз себе – то је већ практично секта. Овакву грешку је чинио врло добар и морални свештеник, отац Георгије Кочетков. Он је прекршио ово правило – почео је да задржава ове људе уз себе. А људи које си довео у Цркву не доживљавају те критички, ти за њих на известан начин представљаш директну везу с Богом, јер су преко тебе постали православни. Управо зато се појављује нешто попут секте.
И премда сам увек желео да будем духовник, одмах сам морао тога да се одрекнем. Мисионарство и духовништво су неспојиве ствари, пре револуције је постојала строга забрана за то.
Понекад бисмо владика Арсеније и ја сели и гледали:
– Аха, они живе у овом крају. Треба да назовемо старешину најближег храма да приме људе и да их не увреде.
Обраћеници често долазе и изражавају велику захвалност. Неки од њих су постали свештенослужитељи на високим дужностима, и ја узимам од њих благослов кад их сретнем на празничним службама, али не откривамо имена ових људи.
Кад сам држао проповеди на дан присаједињења обично сам говорио следеће:
– У Светом Писму се каже: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем. Данас присаједињујемо сто двадесет људи и пажљиво ослушните тишину овог храма: она је испуњена радосним шуштањем анђеоских крила.
Обраћење педесетника и његове жене
Још од дванаесте године почео сам озбиљно да размишљам о томе да касније постанем свештеник. Од малих ногу сам растао при храму Рођења Мајке Божје у Орехово-Зујеву и други живот нисам могао да замислим и нисам га желео.
Временом сам се уписао у богословску школу и већ сам у другој години, то је било почетком 1980-их година почео активно да разговарам с људима разматрајући различите духовне теме.
Кад сам долазио кући на распусту радо сам разговарао с познаницима баптистима и педесетницима. Управо тада су се појавили случајеви преласка неких од њих у православље.
Тада сам имао једног пријатеља, педесетника Дмитрија Тараканова. Он се у то време тек оженио, и његови родитељи су били потпуно ужаснути због тога што се оженио девојком из секте педесетника, а још више су се уплашили кад су сазнали да је и он сам већ скоро пола године педесетник. Родитељи су очекивали велику несрећу, али се испоставило да је ова девојка, звала се Љубов, велики благослов за њихову породицу. Заволели су је више од рођеног сина, зато што је он имао тежак карактер, а она је била смерна, побожна и врло вредна. Колико се сећам одрасла је у великој породици у којој су сва деца од малих година научена да раде, помагали су родитељима и једни другима.
Дмитриј и ја смо се често сретали и дискутовали смо на разне теме – о Светом Писму, о предању, о крштавању деце, о поштовању икона. И наступио је тренутак кад је донео одлуку да се крсти, односно да пређе у православље. За Љубу је то била права трагедија. Отишла је на скуп код својих и рекла:
– Мој муж хоће да пређе у православље.
После ове изјаве запљуснуо ју је прави талас саосећања, нарочито од стране жена-педесетница.
– То је катастрофа! Не можеш да замислиш шта ће затим уследити! – ужасавале су се. Твој муж ће одмах почети да пије, вероватно ће почети да те вара, јер тако, они, православци, раде! Они уопште не живе онако како ми живимо.
Кад сам свраћао у ову породицу у Љубиним очима сам видео стални немир, бол, па чак и страх. Пре тога је била срећна с њим – ишли су у исти молитвени дом, имали су заједничка интересовања: Љуба је свирала неке музичке инструменте, а он је лепо певао. И сад је одједном све почело да се мења, породица је у опасности.
Међутим, после су почеле да се дешавају дивне ствари, скоро чудесне. Љуба је наставила да одлази на окупљања педесетника – после ми је то сама причала – и сваки пут су је сестре по вери дочекивале с питањима:
– И, је ли почео да пије?
– Није, код њих је сад Велики пост, – одговарала је.
– Нема везе, чим се заврши пост, они ће се омрсити и почеће да лочу вотку! Видећеш!
Годину дана је непрестано је слушала од њих:
– И шта, вероватно се више не моли?
– Сад се моли много, више него ја, чита јутарње и вечерње молитве и псалме – говорила је. (Педесетници се моле својим речима, кратком молитвом која траје највише пет минута.)
А жене су наставиле:
– Па он се моли по књизи, то није озбиљно.
– Вероватно се већ спанђао с неком православком и ускоро ће ти то рећи! Код њих је то уобичајена ствар!
– Није, сад је богобојажљивији него пре. Много чита – оце Цркве, Свето Писмо. Није престао да чита Библију, напротив, почео је пажљиво да је чита с тумачењима светих отаца.
Завршило се тако што се уморила од оваквих разговора, просто су јој се попеле на главу ових страховитим прогнозама које се ниједном нису оправдале, него се све одвијало управо супротно.
– Љуба неће да иде тамо – досадили су јој ови секташи, – рекао ми је једном Дмитриј, – једно време се чак отуда враћала плачући. Покушао сам да разговарам с њом о православљу – хоћеш ли можда и ти да попричаш с њом?
Дошао сам, почели смо да разговарамо.
– Љубо, сад видиш да педесетници уопште не разумеју шта је православље? Измислили су неко своје световно „православље“ и њега негирају, против њега се боре. Баш прави православци који познају своје верско учење, за које оно није просто национална припадност, већ целовит и осмишљен поглед на свет живе врло строго. И само они постају православни људи у истинском смислу ове речи.
– Да, сад сам се уверила у то, јер имам жив пример пред очима – мужа, – рекла је Љуба. – Чини ми се да је док је припадао педесетницима био помало лакомислен, а сад је почео темељно да размишља, постао је сабран – сад је то прави муж и глава породице. Веома сам захвална Богу због свега што нам се десило!
Љуба је присаједињена православљу и они су се венчали. Господ их је благословио – имају четворо или петоро деце, све су дечаци, један другом до ушију. Недавно сам их видео, већ су у годинама, али редовно иду у храм и још увек живе у складу с идеалима православља.
Ова прича је на мене оставила веома снажан утисак још и због тога што је кад сам се упознао с Димом Таракановом (били смо вршњаци) он врло интензивно проучавао Библију и чак ми се учинило да је зна много боље од мене који сам похађао другу годину богословије. И потресло ме је то што је тако дубоко примио моје речи и преобратио се. У међувремену сам се веома секирао због тога што уништавам породицу. „По чему се у том случају ми православци разликујемо од секташа који уништавају породицу? Човек је постао православац и брак је био на ивици распада!“ – мислио сам жалосно. Међутим, после тога се десило чудо преобраћење његове жене.
Овај догађај је са мене постао лекција и још једно подсећање на то да је све оно што је човеку немогуће – могуће Богу, као што је речено у Јеванђељу. То су Христове речи.
Музичар Евгеније
Још један случај преобраћења везан је за младог баптисту Евгенија (који се побринуо да ме приме у музичку јединицу у Преображенској улици). Он је завршио музичку академију „Гњесини“, руководио је ансамблом народних инструмената и уопште је у својој баптистичкој заједници у Маловузовском переулку[1] био на добром гласу – имао је одличну перспективу. Евгеније је изгледао врло модерно, облачио се с великим укусом и у великој мери је имао унутрашњу слободу. Чак сам се мало стегнуто осећао поред њега, пошто ми се чинило да сам у поређењу с њим некако скрајнут.
Прилично често сам одлазио до њега, живео је с мамом и оцем. И они су били баптисти – отац скоро у трећем колену. И мама је била врло одана овом покрету, али је у детињству, како сам временом сазнао, одлазила у православни храм иконе Мајке Божје „Нечајанаја Радост“.
Евгеније је као напредан човек и музичар код куће имао изванредну музичку апаратуру – они су преко хуманитарне помоћи добијали пошиљке од браће-баптиста из Америке и других земаља.
Пронашао сам плочу с црквеним песмама где је био тропар икони „Нечајанаја Радост“, донео сам је и понудио Евгенијевој мами, Људмили, да послуша, а њега сам замолио да пусти баш ову песму. Ставили смо Људмили слушалице с изванредним звуком и она је чула тропар који је толико пута сама певала као дете. Чак су јој сузе наврле на очи, скинула је слушалице, па каже:
– Као да сам се вратила у детињство!
Притом сам се сетио речи светитеља Николаја (Касаткина) о томе да црквено појање има снажан мисионарски ефекат.
Пролази неко време, понекад сам свраћао код Евгенија и кад га не затекнем код куће разговарао сам с његовим родитељима – Фјодором Павловичем и Људмилом. Увек сам носио Библију и разматрали смо разна питања.
Једном је Евгеније дошао кући, а нас троје седимо за столом у кухињи. Отац устаје, прилази фрижидеру и вади флашу пива (не може се ни замислити да баптисти држе пиво у кући!) и налива мало мени и себи. Евгеније гледа шта се дешава разрогачених очију и запањено пита:
– Тата, а зар ти смеш пиво?
Фјодор Павлович каже:
– Православци могу помало.
– Па јеси ли ти то постао православац?
– Људа, твоја мајка и ја смо се мало посаветовали и одлучили смо: треба да се вратимо у православље, – одговара му отац. – Већ смо у годинама и желимо да се венчамо како бисмо и у будућем животу били заједно. Какво је баптистичко венчање? Код њих нема ништа од тога. Само неки благослов у виду одобравања – ништа озбиљно.
Евгеније је збуњено сео на столицу и загледао се у мене.
– Шта то радиш?
– Па просто смо разговарали о Библији – кажем. – Долазио сам неколико пута кад те није било, и разговарали смо на библијске теме.
– И шта сад ја да радим?
– С тобом сам све теме већ претресао, ти знаш православно гледиште о свему. Али човек има слободну вољу, нико те неће приморавати, – кажем му. – Зато ћеш, чим се твоји родитељи венчају, постати законито дете.
– А шта сам сад?
– Хм, шта... Постојала је раније једна реч „убљудок“ (копиле, прим. прев.)...
– Како то?
– Па не у смислу увреде: то значи да је дете рођено без венчања. Оно као да стоји „у бљуда“ (покрај чиније, прим. прев.) и чека од рођеног оца да му да му удели милостињу која му не следује.
Евгеније се обрецну:
– Код вас православаца је, наравно, све супер.
После извесног времена и Евгеније је прошао кроз чин присаједињења код оца Димитрија Дудка. Кад је отац Димитрије сазнао да су му родитељи баптисти, а Фјодор Павлович већ у трећој генерацији, зачудио се:
– Како ти то успева?
– Ни сам не могу да схватим, – кажем оцу Димитрију.
– Ипак, успева, – одговори он. – Али то највероватније нема много везе с тобом.
Он је сматрао да немам довољно образовања иако сам тада похађао богословску школу.
– Нема у теби књишкости, интелектуалности, – говорио је. – Треба да радиш на томе, а то је врло тежак посао.
Слагао сам се с тим. И чак кад сам још као ђакон почео да одржавам велике састанке он то није много одобравао.
– Можда треба да причекаш с тим? Барем да завршиш богословски факултет, – говорио је отац Димитрије. (Временом сам завршио.)
Отац Димитрије је дошао кући код Тремаскина – Људмила се разболела, а Фјодор Павлович је имао протезу за ногу, тешко им је било да било куда иду – присајединио је Евгенијеве родитеље православљу и одмах их је венчао. А после се и Евгеније присајединио и цела породица је постала православна. Евгеније је сад познати московски свештеник, хришћански кантаутор, пише духовне песме и компонује и сам их изводи.
То је за мене био други потрес – присаједињење породице православљу, али ни после тога нисам имао намеру да постанем мисионар, иако ми је духовник сад већ говорио:
– Ти стварно треба да се бавиш мисијом.
Притом је изговарао речи:
– Мисионар није богослов. То је човек који ради на нивоу Символа вере, односно на нивоу који свако разуме. Он ни у ком случају није духовник, није човек који лечи, већ је као бабица која помаже људима да се роде у нови свет.
И увек сам се трудио да ствари доживљавам управо тако.
„Ви крадете туђе овце!“
Секташки свет је врло добро међусобно повезан – баптисти комуницирају с педесетницима, они имају заједничке пријатеље адвенисте и сви они врло брзо сазнају шта се дешава унаоколо. И врло брзо се прочуло да је неки ученик друге године богословије већ неколико људи одвео у православље. Неки су негодовали због тога. Пронашли су мој кућни телефон и зову:
– Ви крадете туђе овце! Није потребна велика памет да се украде туђа овца – али да ли сте у стању да разговарате с нашим пастирима с Библијом у рукама, бранећи истинитост своје вере?
– Имам духовника и морам да добијем дозволу од њега, зато што се код православаца самоувереност не подстиче. Ако он благослови спреман сам да се видимо и да поразговарамо.
– Лако је пребацити одговорност на другог човека – чујем с друге стране жице. – Наравно, он вам неће дати дозволу, али ми ћемо сматрати да сами нисте хтели да разговарате с нама!
Ипак смо се договорили да назову недељу дана касније. Отишао сам код оца Димитрија који је тада служио далеко у епархији и он ми је дао благослов.
Сусрети су се одржавали у стану једног озбиљног баптистичког пастира, он је својевремено био врло популаран, држао је проповеди у молитвеном дому у Маловузовском переулоку, чак је писао књиге. Испоставило се да је то врло добронамеран човек. Погледао ме је:
– Нисам могао да претпоставим да сте толико млади. Рекли су ми да идете у богословску школу, али сте у суштини још увек дечарац.
– Вероватно сам ипак младић, имам већ двадесет две године.
– Па добро, хајде да размотримо нека питања.
И одлучио је да провери колико познајем Свето Писмо. Ставио је на сто своју Библију, и ја сам ставио своју – испоставило се да су исте.
– О, имате нашу Библију, – осмехнуо се.
– Неће баш тако бити, – кажем му, – то ви прештампавате нашу Библију.
– Да-да, слажем се, тако је, узгред речено, веома ценимо руски превод Православне Цркве.
После ми је рекао да је читао енглеске преводе пошто добро познаје језик, али се испоставило да нису тако добри као синодски.
– Добро, хајде да размотримо неколико тема – и почиње да ми поставља низ питања на која у Светом Писму постоје конкретни одговори, односно испипава колико знам. И пошто сам одговорио на сва његова питања, узели со неколико тема и разговарали смо четири сата, све док није пао мрак, после тога ме је одвезао до метроа.
Прекосутра ме је опет назвао човек који је раније поставио ултиматум: „Поразговарај с нашим пастиром.“
– Добили сте солидну оцену из познавања Светог Писма, али ја ипак сматрам да је то лоповлук! Требало би да преобраћате безбожнике у православље – јер има маса безбожника, зашто крадете туђе овце?
Кажем му:
– Добро, хајде да анализирамо сваку овцу. На пример, Људмила је крштена у детињству, одлазила је у храм иконе Мајке Божје „Нечајанаја Радост“. Овај је такође био крштен, онај је био крштен... тако да је велико питање ко коме краде овце.
После тога је дискусија прекинута.
Христос нас је осудио на љубав
Сматрам да је једина платформа на којој је могуће општење с људима других вера – Библија. Међутим, кад критикујеш људе пре тога треба да кажеш много лепих речи – тако су нам оци заповедили. Ако имам неслагања у вези с неким питањем, своје излагање почињем речима:
– Наша браћа католици у вези с овим питањем не уче сасвим правилно.
Или:
– Ево, браћа протестанти понекад мало скрену; видите – они ово место тумаче тако и тако.
И тек после тога развијам тему. Зашто је важно да се разговор с људима почне баш тако? Ако желиш да исправиш нешто у другом човеку треба лепо да се опходиш према њему. Полемика није могућа без лепих речи.
Узгред речено, о „браћи“. Златоусти у „Беседи о статуама“ инсистира на томе да су јеретици наша заблудела браћа. Блажени Августин у тумачењима на псалме такође изражава мисао да треба да их сматрамо браћом. Апостол Павле пише о томе да човека који се не слаже с оним што пише у апостолским посланицама не треба сматрати непријатељем, већ га треба поучити као брата (в. 2 Сол. 3, 14-15).
Кад се покојни патријарх Алексије II у САД срео с рабинима и кад их је назвао браћом, после чега је рекао: „Ваш Бог је и наш Бог, ваши пророци су и наши пророци,“ – започела је читава кампања против Свјатејшег. Али зашто је то рекао? Па није то сам измислио, цитирао је речи светог мученика Јустина Филозофа из његовог „Разговора с Трифуном Јудејцем“. Исто тако су се неки веома зачудили што је римски папа у телеграму Патријаршије назван братом.
Свети оци Цркве нас уче да сматрамо браћом све оне који изговарају молитву „Оче наш“ и који признају Бога за свог Оца – о томе се може навести мноштво цитата. И уопште, сви смо ми браћа и сестре по Адаму. Међутим, људи не читају Свето Писмо и свете оце. Једина књига на коју се ови расколници најчешће позивају јест зборник црквених канона, такозвана „Књига правила“. И реч „канон“ они тумаче као палицу – као палицу за ударање. Али ја предлажем да се она преводи као „лењир“. И то је у извесном смислу палица, али да би се мерило, а не да би се тукло – канони нам показују ка чему треба да стремимо.
Иначе људи овом палицом бију по глави – ни духовног оца више не признају, ни епископа не признају, ни патријарха не признају. То је рецидив постсовјетског недуховног живота, кад није било духовног руководства и кад није било књига.
Оци су нам заповедили да се лепо опходимо према људима. И ја не желим да знам за православље које одише злобом и агресијом.
Треба да бранимо чистоту православног вероучења, између осталог и од представа о томе да је то агресивна вера и да православци нису у стању да воде дискусију – то треба да доживљавамо као клевету, која нема никакве везе са Светим Писмом и оцима Цркве.
Христос нас је осудио на љубав.
Сматраш да је секташ твој непријатељ; Христос каже: волите непријатеље ваше.
Сматраш да те неко прогони – Христос каже: молите се за оне који вас вређају и прогоне.
Чини ти се да те неко куне – Христос каже: благосиљајте оне који вас куну (Мт. 5, 44).
Ми смо просто осуђени на љубав.
Шта је православље без љубави? Апостол Павле пише да је то звоно које јечи или кимвал који звечи (1 Кор. 13, 1) – односно празна звечка.
Свети оци Цркве су заблуделе преобраћали снагом своје светости; а ми, немоћни и грешни сад помоћу њихових аргумената треба да градимо односе с оваквим људима.
Ево, на пример, појавило се неопаганство и сви размишљају: „А шта да одговоримо? Шта да им кажемо?“ Пронађите речи светих отаца о паганству. Код Златоустог има таквих речи, код других отаца. Као што је говорио светитељ Иринеј Лионски: „Зашто да тражимо истину са стране кад је у Цркви све сакупљено као у огромној ризници?“ Наоружавши се такви мислима, имајући сопствено искуство повратка у Цркву из раскола (Заганичне Цркве пре поновног сједињења) почетком 1990-их година сам основао Центар за рехабилитацију жртава нетрадиционаних религија. (Сад је на челу овог центра отац Евгеније Тремаскин, преобраћени брат Евгеније.)
У Новом Завету се каже: Нека зна онај ко обрати грешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво грехова (Јак. 5, 20). После таквог рада – јер ми радимо у групама – увек осећамо такво олакшање као да смо управо крштени, то је сваки пут прави Васкрс.
Мисионарска служба није једноставна и мисионари често трпе чак и од својих који, како је говорио мој духовник, и сами тиме треба да се баве, али се не баве. Човек не може да се сложи с онима који га критикују кад, на пример, сматрају да се преблаго односи према заблуделима. Господ је рекао: Шта вам се чини? Ако неки човек има сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? (Мт. 18, 12).
То је тешка служба, али је благословена. Ове године сам напунио шездесет година – већ се помало сматрам старцем, требало би мало да успорим. И радујем се кад видим да млади и здрави људи с младићким жаром постају мисионари. Све то веома помаже благословеном делу православне мисије.
[1] Сада је то Трјохсвјатетељски переулок.
