Кад се 1989-1992. године десио војни конфликт у Придњестровју ја сам још био у Заграничној Цркви и служио сам у обитељи Свете Марте и Марије. Замолили су ме да одем у Придњестровје и да однесем тамо хуманитарну помоћ за Црноморску козачку војску (ЦКВ).
Сакупили смо хуманитарну помоћ: лекове за прву потребу, неке поклоне за господу атамане из ЦКВ, иконице, мале, згодне молитвенике да козаци могу да их ставе у џеп. Такође су нас замолили да им донесемо појасеве с деведесетим псалмом „Живиј в помошчи“, зато што су их скоро сви војници-козаци везивали на главу. Узгред речено, сличну ствар сам видео у Чеченији: војници су себи пред битку везивали на чело траке с молитвом „Живиј в помошчи“ и говорили су да их оне заиста штите од метака. Једном су ме упитали:
– Кад крећу у битку муслимани вичу „Алаху акбар“, а шта ми да вичемо?
Размислио сам, па кажем::
– Вичите „Христос воскресе!“
– Добро, тако ћемо да вичемо – рекоше.
До Одесе сам ишао возом, узели смо читав купе да сместимо пакете с поклонима. Са мном је ишао само један човек, али су нас свуда људи пратили, дочекивали и помагали нам да носимо пртљаг. У Одеси смо провели дан-два. После смо сазнали да за Тираспољ иде аутобус с хуманитарном помоћи и договорили смо се да и нама обезбеде место у њему.
У Тираспољу су нас дочекали козаци из Црноморске козачке војске и одвели су нас у свој штаб. Тамо је било много козака-редова и атамана – сви су били наоружани, носили су калашњикове. Они су бранили Придњестровје, како су ми сами објашњавали, од наметања румунског идентитета и покушаја сепаратизма.
Атамани су се неописиво обрадовали кад су видели да је дошао свештеник:
– Веома сте нам потребни, оче, посебно сад! Један наш козак је недавно доживео страшну несрећу. Живео је у селу у којем половину становника чине Молдавци, а половину Руси. И кад је одлучио да дође код нас на службу чуо је недвосмислене алузије: размисли о својој породици. Свеједно је дошао и ове недеље су му заклали целу породицу – жену и малу децу. Не знамо шта да радимо с њим. Покушали смо да га напијемо, да бар некако ублажи стрес – не опија се. Али што је најстрашније – ни сузу да пусти. Чини нам се да је полудео. Оче, учините нешто, морате некако да га утешите!
Довели су овог козака код мене: наизглед има четрдесет година, онижег је раста, мршав, тамнопут – више личи на Молдавца.
– Ево, дошао је свештеник из Москве да те утеши, – кажу му козаци.
А ја мислим: па какве речи утехе могу постојати у таквој ситуацији?
Пришао сам му, загрлио сам га, привио његову главу на своје груди и кажем:
– Немам речи утехе за тебе, брате.
Како је почео да рида – као да је пукла брана! И свима се откинуло „ох!“. Људима је просто лакнуло зато што су већ мислили да је полудео: не може да плаче, очи су му стаклене, као да се скаменио.
Ридао је, али су сви осетили велико олакшање.
После су ми људи причали да су људи покушавали да га утеше, али некако бесмислено: наћи ћемо ти другу жену, добићеш још деце, и све у том стилу, али је то било као да му сипају со на рану.
Можда речи које сам му упутио нису ни биле моје – Господ ми је дао...
Водили су ме по целом фронту. У Бандерама[1] је у том тренутку ситуација била следећа: козаци су се побунили против локалне молдавске милиције, зато што је Кишињов дао милицијском руководствукоманду да не признају Придњестровку републику. И замислите милицијску станицу насред града Бендери – потпуно опкољену, с аутоматима, снајперима, пуцњава је у току. Из станице милиције такође пуцају.
Како изгледа град за време рата? Прво што пада у очи јест то да све дрвеће и жбуње као да је неко поткресао огромним маказама. Свуда су разбацане гране дрвећа и праменови жбуња погођени мецима. Као да је неки огроман и врло лош баштован грубо почупао све зелено растиње унаоколо и сад су свуда по земљи разбацане гране, гране и гране.
Договорили смо се да ћу отићи у ову полицијску станицу – једни су је називали милицијском, други полицијском. Између себе су одржавали везу, с наше стране су их назвали телефоном и кажу:
– Сад ће свештеник доћи да вас поучи. Немојте да пуцате!
– То ви немојте да пуцате, међу вама има маса пијаних!
Козаци су ми после сами признали да су кад је почео устанак против Кишињова и кад је народ осетио конфликт с милицијом – сви криминалци прешли на њихову страну. А полицајци су то доживели као бунт некаквих протува, битанги. И кажу нам:
– Ви сте тамо сами пијани, немојте му пуцати у леђа.
Зашто ми се увек чинило да је присуство свештеника у зони сукоба увек драгоцено: рат у извесном тренутку утихне. Тако је било и овога пута: сви су се сложили и пуцњава је обустављена.
Међутим, то је био посебан рат: и с једне и с друге стране су били православци. И тако сам отишао у полицијску станицу, дочекали су ме полицајци наоружани аутоматима, узели су благослов. Улазим у зграду: стоји портрет неког официра у слици с траком у знак жалости, виси списак погинулих, гори кандило.
Одвели су ме у собу код начелника. Окупили су се официри, редови, и ја сам им пре свега рекао да се у таквим ситуацијама трудим да се не сврставам ни на чију страну – свештеник на то једноставно нема права.
Навео сам им као пример поступак светитеља Николаја Јапанског (Касаткина). Кад је почео Руско-јапански рат сви православни Јапанци су били забринути: шта сад да раде? Окупили су се у свом храму у Токију и светитељ Николај им је рекао:
– Ви сте Јапанци, значи, молићете се за победу јапанског цара и ићи ћете да служите војску. То је ваш народ, ваша земља. А пошто сам ја Рус, за време рата ћу отићи у затвор и молићу се за мир између великог јапанског и великог руског народа.
На царевом столу се у то време већ налазио папир о затварању свих православних храмова и установа, али кад је цар обавештен о томе да је Николај Касаткин заузео тако принципијелан став, он је укинуо своју одлуку и наредио је полицајцима да чувају сваки храм и сваку православну школу веронауке. И јапански полицајци су с палицама од бамбуса стајали и терали су претерано ватрене патриоте.
Због тога сам и козацима и онима који су били на страни Кишињова рекао:
– Свештеник не може да буде на једној страни у конфликту, посебно ако се ради о сукобу међу православцима. За ђавола нема веће забаве него да хушка брата на брата.
Прво убиство које се десило на земљи било је братоубиство – Каин је убио свог рођеног брата Авеља. А то значи да су сва наредна убиства – такође братоубиства, јер од исте крви, од Адамове крви, потиче сав људски род.
Говорио сам им:
– Да ли можда можете да покушате да разумете једни друге, да покушате да пронађете неки начин да водите преговоре?
Касније су ми причали да је за полицајце направљен „зелени коридор“ и да су успели да изађу. Притом је тамо било и Руса запоследних у полицији који су говорили.
– Нећемо прећи на страну Придњестровја. Знамо да су то криминалци, бандити, одлично познајемо те људе. Они су лежали код нас у затвору због злочина, сад су постали патриоте.
Вратио сам се код козака:
– И шта, јесте ли успели да их наговорите? – виче један из жбуња.
– Јесу ли се покајали? Хоће ли се предати? – виче други.
Кажем им:
– Браћо, треба да покушате да пронађете заједнички језик, треба да тражите све могућности за то, иако то није једноставно.
***
После тога сам отишао на Кошнице, тамо се већ није водио градски, већ рововски рат. С наше стране је ров – с њихове стране је ров – и пушкара се међу рововима. И тамо ме је запањила следећа ствар. Улазим у наш ров, а ровови су пространи: идеш – овде је место за јело, тамо да се опереш и ошишаш, онде је тоалет. У медицинским пунктовима је било сестара и болничарки – симпатичне козакиње, црнооке, личе на Молдавке.
Дошао сам до места где је било пушкарање и кажем козацима:
– Могу ли да видим ону страну?
– А зашто? – питају они.
– Хтео бих да бацим поглед на Молдавце.
Један козак каже:
– Ми их не зовемо Молдавци! Зато што има Молдаваца који ратују с наше стране – има их много.
– Него како их зовете?
– Румуни, – одговара, – зовемо их Румуни. Зато што имају румунске инструкторе, румунске официре и тако даље.
– Па добро, да ли могу да бацим поглед на Румуне?
– Па ево Румуна, лежи поред вас, – каже други козак. – Гледајте га.
Гледам – спава војник с оружјем: има аутомат, наоружање за борбу, све као што треба.
– То је вероватно наш Румун?
– Не, то је њихов Румун, румунски.
– Па шта ради овде код вас?
– Дошао је да поседи, мало смо попили. Сви се знамо, ишли смо заједно у школу.
Кажем:
– Па како то, ви сте у завади?
– Дошао је у госте, добровољно, без икакве зле намере, – објашњава ми козак. – Почастили смо га. Кад буде тамо, у свом рову, онда ћемо да ратујемо.
Изненада се зачула нека вика из оних „румунских“ ровова. Трчи наш везиста и буди овог Румуна:
– Слушај, рекао ти је твој командант да ће те ако се не вратиш одмах прогласити за дезертера и стрељати.
Он се прибрао, запазио је да ту има свештеник, пришао је по благослов. А један од козака се окренуо према везисти:
– Зврцни им, кажи да ће сад да се врати, нека не пуцају.
Овај „румунски гост“ каже:
– Добро, момци, одох ја.
Загрлио се с некима, опростио, изашао је из рова и кренуо у оном правцу.
Наш казак виче за њим:
– Јеси ли стигао?
– Нисам још, чекај! – одговара овај
– Јеси ли дошао? – опет ће наши.
– Јесам! – виче отуда.
И одмах је почео: дум-трас! – почела је грмљавина.
Гледам све то и мислим: можда ја не разумем неке ствари у животу, али дешава се нешто апсолутно невероватно.
***
Такође сам запамтио један догађај у Дубосарима где се налазила огромна брана на Дњепру висине зграде од дванаест спратова која је улазила у састав хидроцентрале. У то време су на брани између постављене бодљикаве жице лежала тела убијених људи и мине. И пуца се с обе стране. Кажем козацима:
– Хтео бих да одем на ону страну.
– Добро, само треба да телефонирамо.
Они су увек на вези, сва ова апаратура обавезно ради. Зову:
– Код вас ће да дође свештеник да вас посаветује. Али вероватно сте сви ви тамо некрштени изроди!
Ови вичу:
– Ви сте некрштени изроди! Пијанице, криминалци!
А с наше стране:
– Немојте да пуцате!
– Добро, чекамо свештеника.
Узео сам крст и Јеванђеље и кренуо по овој брани. А сва је у бодљикавој жици – овде су отворене мине, тамо нечији леш и изнад њега зује муве, још увек је било топло. Одједном бочним видом примећујем као да ме је неко узео на нишан, баца искру.
„Готово је, – мислим, – сад ће ме снајпериста кокнути.“
И ево шта је занимљиво: севнула ми је мисао – али не да се помолим у таквом тренутку – већ мисао у некаквом лошем узбуђењу: ако ме сад упуцају, бар ћу имати за шта да их оптужим.
Прилазим рововима – а да бих доспео до тамо морам да се попнем на брдо. И морам да подигнем скуте подрасника, иначе ћу се заплести и пашћу. Изашао је официр с аутоматом и каже:
– Уђи, оче.
Придижем скуте подрасника, он уперује пушку у мене:
– Шта то носиш?
Помислио је да хоћу нешто да извадим.
Кажем:
– Па ако не подигнем подрасник, одмах ћу се срушити.
– Добро, схватио сам, – спустио је оружје, – уђите, оче.
Ушао сам у ров, почели смо да разговарамо. Апсолутно православни људи – с крстићима, и они носе „Живиј в помошчи“.
Питали су да ли имам ове трачице с молитвом, кажем им:
– Пошаљите неког хајдука са мном, послаћу вам по њему.
– Можемо да пошаљемо, очас посла ћемо послати свог хајдука, – и заједно смо се насмејали, премда и невесело, због ове ситуације.
– Било би добро да служите молебане – кажу ми. – На пример, насред бране да служите молебан за мир, да би ови ваши штићеници... ови наркомани, ове... пијанице... – и почињу да сипају уобичајене епитете.
А с оне стране кажу:
– Па код њих су само најамници, сви они ратују за паре!
И с једне и с друге стране су православци, и с једне и с друге стране поштују свештенство...
Враћамо се – ипак су послали једног хајдука да им донесе „Живиј в помошчи“.
***
Последња ствар о којој бих хтео нешто да кажем јесте сусрет с Лебедом, који је и прекинуо сав овај рат. Тамо су биле јединице наше 14. армије, али се нису мешале. Командант армије генерал Александар Лебед је дуго гледао шта се дешава и на крају је дошао до закључка да треба прекинути ту апсурдну ситуацију.
Козаци су ми причали прилично чудне ствари:
– Чим почнемо некако да се договарамо о миру, појави се неко оклопно возило без знакова, пуца прво на једну, па на другу страну, и одмах све поново почиње пуном паром!
Односно, тамо је очигледно била присутна нека трећа страна која је доливала уље на ватру.
Кад је генерал Лебед сазнао да је из Москве дошао свештеник Заграничне Цркве одмах је послао свог човека и позвао ме је на вечеру. Човек који је донео позив, а то је био атаман Бендер – завређује посебну пажњу. Замислите крупно, помало подбуло лепо лице, глатко избријано, и округле наочари из старог режима. Груди су му унакрст опасане ремењем, на боку му је пиштољ у футроли, козачки бич. Просто пљунути вожд Махно...
И отишао сам с њим код команданта Лебеда. Официри, округли сто, постављена вечера – сви чекају да дођу гости. Овај бендеровски атаман који ме је довео прилази Лебеду, салутира му. Лебед узима благослов од мене, седамо за сто, разговарамо.
Разговор је био дуг, занимљив и садржајан.
– Дуго сам гледао све ове заврзламе и схватио сам да је време да се успостави ред – рекао је Лебед. – И јавио сам обема странама: моји људи ће убити све оне који пуцају – с које год стране да се пуца.
После је прочитао огроман списак свега што је уништено у годинама сукоба: толико стамбених кућа, толико електроцентрала, толико структура за довод воде и много тога другог. Врло дуго је читао, његов говор је оставио снажан утисак.
Заиста је после тога увео ред. Нико то није могао да учини – ни тадашњи руски председник, а председник Придњестровско-Молдавске републике, посланици, специјалне службе и УН још мање. Лебед је био једини човек који је могао да заустави рат.
После смо седели вероватно једно три-четири сата, певали су козачке песме, атмосфера је била врло топла и срдачна.
Срцем сам, наравно, био на страни Црноморске козачке војске, нећу лагати, али сам у души принципијелно био неутралан. Јер у рату у којем гину људи, тим пре ако с обе стране ратују православци, апсолутно је неопростиво ако свештеник једној страни даje предност.
[1] Главни град Придњестровске републике.
