Мисионарењем на улицама сам почео да се бавим још у совјетско време, крајем 1980-их година. Тих година – а то је било време Горбачовљеве перестројке – Арбат је управо постао пешачка зона и одмах су почеле да се организују разне масовне манифестације под отвореним небом. На сваком кораку су наступали улични глумци и музичари, песници су рецитовали своје песме, сликари су излагали слике и цртали портрете пролазника.
И први који су ту дошли да се баве својом „духовном мисијом“ били су кришнаити. Они су по читав дан ишли по Арбату тамо-овамо, певали су своје мантре и делили прасаде.
А Борја Козушин, мој друг и ја смо у то време у Текстилшчикима водили илегални религозно-филозофски семинар „Препород“; у стану се окупљало толико много младих људи да није било довољно дивана и столица – седели су по поду, и не само у соби, него и у ходнику. Долазили су студенти који су одмах ишли у кухињу и јели све што је било у фрижидеру тако да нам ништа није остајало.
Кад смо сазнали да су кришнаити изашли на улицу и да проповедају на Арбату одлучили смо да и ми тамо одемо. Облик проповеди је био следећи: ја сам облачио своју грчку расу (у то време сам већ био рукоположен у ђакона), отварао Библију и почињао сам гласно да читам. Људи су заинтересовано застајали: шта хоће да каже овај млади свештенослужитељ? Онда бих затворио Библију и почињао да проповедам.
Три године заредом држао сам исту проповед – предавање професора Московске духовне академије А. И. Осипова „Вера и неверје“. То је било врло успешно предавање о вери – оно је практично сваког човека могло натерати да се замисли. У зависности од ситуације понекад сам нешто скраћивао, нешто сам додавао, проналазио сам неке нове аргументе. Нисам долазио сам, са мном су увек били девојке и момци с нашег религиозно-филозофског семинара.
После завршетка проповеди предлагао сам људима да постављају питања. Испочетка, да би се људи заинтересовали, питања су постављали учесници семинара који су били раштркани међу присутнима. А кад су питања почињали да нам постављају непознати људи, сматрали смо да је циљ мисије остварен. После тога су ми учесници семинара помагали да одговарам на питања, и поделивши се у групе до касно смо разговарали с људима дајући им на крају цедуљице с адресом нашег семинара. И пошто су људи после тога просто похрлили код нас, морали смо да одредимо и додатне дане да се групе окупљају по реду пошто у стан више нису могли сви да се сместе. Ето, такво реално искуство проповедања на улици сам имао још у совјетско време.
Баптисти су се на Арбату појавил после нас. Једном ми је пришао један млади баптиста, па каже:
– Сад ћемо и ми проповедати на Арбату.
Питам:
– Шта се десило?
– Пре три дана сам слушао овде вашу проповед, – каже он, – дошао сам на састанак и рекао својој браћи и сестрама: „Ево, ви седите овде, а православци већ проповедају на Арбату.“
Онда смо се окупили заједно с баптистима и кришнаитима да размотримо ситуацију и ја сам рекао:
– Замислите шта ће бити ако на овом малом парчету земље почнемо да се свађамо? Људи ће побећи од нас!
Москва, Арбат 1990-х
И договорили смо се: православци ће проповедати код „Видео клуба“, то је ближе Смоленском тргу, баптист – код продавнице „Звездица“ или „Звезда“, тако се некако звала, с надстрешницом изнад улаза, а кришнаити су се сложили да иду само до ове „Звезде“ и назад, до нас нису ни долазили.
Врло озбиљно смо закључили овај „акт о ненападању“, зато што је нас, верника, у то време било врло мало. Чинило нам се да уопште живимо у неком чудовишном мору безбожности и да смо ми у њему само мале капи – различите боје, у различитој мери чисте или мутне. Али то је у сваком случају барем била вера, а не неверје.
Пре тога сам имао извесно слично искуство – кратко, али прилично занимљиво. Као што и данас међу мојим друговима има много баптиста, педесетника и адвентиста, тако сам и тада имао једног друга баптисту. Он је врло добро свирао гитару, сам је писао духовне песме и правио је код куће концерте, али се окупљало свега двоје-троје људи. Једном сам му рекао:
– Ти толико лепо певаш о Богу да ће ускоро и твоји зидови почети да се кају. Хајдемо на улицу, па ћемо да проповедамо.
Он каже:
– Шта ти је? Ухапсиће нас.
– Треба нешто да смислимо!
Размишљао сам цело вече и целу ноћ. Ујутру ми је синуло. Назвао сам га:
– Дакле, овако: сутра идемо на железничку станицу и ти ћеш да ме пратиш. А прекосутра ћу ја тебе да пратим.
Тако смо и урадили.
Окупило би се неколико људи; осим православаца били су ту још католик и овај баптиста с гитаром. Сели бисмо у чекаоницу и наводно некога пратили – седели смо и по неколико сати заредом уз гитару певали песме духовне садржине које су просто шокирале путнике који су се ту налазили, обичне совјетске грађане. Дежурни милиционар је једном приликом све то слушао с толиким интересовањем, чак је зинуо од чуђења. А један припити мушкарац је непрестано ридао и стално је молио:
– А може ли још једном она страшна?
Тако су доживљавали све што је имао везе с религијом – подсећало их је на сахрану или на нешто друго што има везе са смрћу.
И тако смо „пратили“ једни друге све док нас неко није „откуцао“ и милиција је почела да нас прогања. То су радили врло лукаво. Прилазили су, па питају:
– Кога пратите?
Одговарамо:
– Ево овог!
– Покажите своју карту.
Једно време смо чак куповали јефтине карте до најближе станице, али су схватили шта радимо, па смо ипак морали да обуставимо овај наш успешни „пројекат“.
